Klečao je na mokrom pesku, na obali velike reke, posmatrajući vlastite ruke kako nestaju u njenoj mutnoj vodi. Stezao je šake, zahvatajući pregršt peska, a zatim ih opet širio puštajući da talasi obrišu trag njegove igre...Druga obala reke nestajala je u jutarnjoj izmaglici, douštajući tek s vremena na vreme da se šumom obrasle litice pojave, pa opet nestanu.
Spustio je lice do same vode, tražeći svoj odraz u njoj, ali nije ga bilo...samo su mu mutni talasi uzvraćali tihom muzikom koju on nije umeo da čuje. Usamljen goli čovek na obali moćne reke, što cepa kontinent, uzalud je pokušavao da shvati ko je, odakle se stvorio na ovim pustim peščanim sprudovima. Dizao je ruke iz vode i prinosio ih licu kao da pokšava proveriti da li ga uopšte ima, ili reka zaista nije imala šta da pokaže kao njegov odraz.
Opet je gledao svoje dlanove u vodi, kako se menjaju pod izlomljenim zracima svetlosti. Na trenutke su delovale malene i čiste, gotovo kao dečije, a onda bi se pod sledećim talasom pretvorile u neke drugačije, njemu sasvim nepoznate ruke, stegnte u pesnice...
Gotovo zagnjuri lice u vodu , kad primače usne površini reke kao da nekom nepostojećem biću treba da oda najdublju tajnu svog života.„Ko si ti Reko?Kako se zoveš?”
„IŠŠŠTARRR ” zašumeše talasi, odazva se vetar povijajući osušenu trsku u močvari.Grane drveta,koje se nadvijalo nad golim čovekom u pesku, prihvatiše igru pa ustreptalim lišćem ponoviše „Iššštaaarrrr...”
Voda se i dalje, kao tečno ogledalo prelivala preko njegovih prstiju, zgrčenih u pesku, dok je on pokušavao da razume govor vetra, da čuje glas reke kako ponavlja svoje ime. Vetar mu je sad kvasio lice nanoseći mu sitne kapi pokupljene u preletu nad ovom živom vodom i čovek u očaju kriknu dižući vlažno lice ka sivom nebu...„Ko sam ja reko, kako se ja zovem...” Reka ostade nema, trska se umiri i krošnje nad njim se ne odazvše. Nebo u svom dubokom sivilu zaplesa tamnim oblacima i velika crna ptica kriknu svoj pozdrav reci, kružeći visoko nad njom pa se spusti gotovo do same obale kao da želi bolje osmotriti uljeza koji remeti ovu igru vode, vetra i oblaka. Još jednom se začu njen prodoran vrisak, pa i ona nestade u magli iznad druge obale reke...čovek ostade sam.
Zabode prste dublje u pesak kao da traži neku istinu skrivenu u nanosima rečnog dna, kao da su svi odgovori ležali tu negde, na ovoj granici elemenata. Oštar, neočekivan bol preseče mu svest žutim bljeskom svetlosti. Talasi nad njegovim prstima obojiše se crvenilom krvi, dok ih je posečene prinosio preneraženom licu. Sada je klečao stežući okrvavljenim šakama dugo izvijeno sečivo iskopano njegovim rukama. Duboka posekotina sve više je pekla dok bol ne postade toliko jak da mu zamagli svest. Sruči se na pesak, ne ispuštajući taj oštri metal što je pekao kao vatra, zagrejan njegovom krvlju i zajeca nemoćno...
„Pomozi reko...štaje ovo, gde sam ja...ko sam ja, molim te, molim te” Golo telo se uvijalo od bola, od straha, sažimajući se, sve dublje povijajući glavu ka kolenima kao da se nastoji zaštititi od talasa panike i sakriti negde, u utrobu pramajke sveta. Dugo sečivo sablje zabode mu se u stomak i tanki mlaz krvi poteče niz metal ocrtavajući grimiznu spiralu dok je nestajao u pesku, ispiran talasima reke. Monstruozni fetus sada je drhtao u užasu, čekajući da se rodi u svetu u kom reke ne znaju ime onoga čiju krv ispiru, u kom se crne ptice sa kricima pomaljaju iz olovnog neba i nestaju u magli. U svetu u kojem trska močvare ostaje nema pred uvijenim telom sa pupčanom vrpcom od okrvavljenog čelika.
Pomodrele usne prošaptaše nečujnu molitvu tren pre nego se čitavo telo zatrese u ropcu umiranja.
„Bože, da sveti se ime tvoje, da dodje carstvo tvoje”
„Ognjene, Ognjene molim te...probudi se...Ognjeneeee...”
Pokušavam napisati roman,a ovo je jedan njegov deo. Pošto je u pitanju prvenac, a naravno da nedostaje iskustvo - vaše bi mi mišljenje i sugestije pomogli. Naravno da se ne može suditi o celini, na osnovu detalja, ali ...eto. Пријавите се да бисте објавили нови коментар
.............
Visoko iznad beogradskih ulica, u nevelikom stanu čiji se prozori gotovo nikada nisu otvarali, sedeo je starac u kožnom naslonjaču, do pojasa umotan u karirano ćebe. Ovoga puta prozori su bili široko raskriljeni i kroz njih je dopirala nesnosna buka . Hiljade ljudskih glasova u delirijumu, sirene automobila koje su raspomamljeni vozači sumanuto pritiskali, zvuci policijskih sirena koje kao da u nemoćnom besu pokusavaju da nadjačaju tu kakofoniju, pa zatim utihnu gubeći se negde u lavirintu ulica oko centra grada. Povremeno prasne i pucanj , pa se umnožen odjecima o fasade zgrada, kao o litice klanaca, ponavlja kao da neki nevidljivi strelac uzvraća paljbom....U Srpskoj se prestonici opet "dešavao narod".
Kroz otvoren prozor starac je povremeno bacao neugašene opuške cigareta, nehajnim pokretom kao da se to samo po sebi podrazumeva. Hoće li raspaljena žeravica opeći nekog od prolaznika njega se ni najmanje nije ticalo, trenutno je imao sasvim drugačije preokupacije. Kroz vijugavi dim cigarete starčev hladni pogled je netremice gledao oči sagovornika, ako se čovek koje je sedeo u suprotnom uglu sobe mogao tako nazvati. Prizor sasvim uobičajen i reklo bi se svakodnevan. Toliko običan da gotovo i ne zaslužuje pažnju u trenutku kad se na samo nekoliko stotina metara odatle pali zgrada skupštine, kordoni policije bezuspešno pokušavaju obuzdati i kanalisati razjarenu reku ljudskih telesa, koja kao nekontrolisana bujica divlja ulicama prestonice.
U tom stanu-krletki kao da je vladalo neko drugo i drugacije vreme, kao da se sva ta "istorija" njih ni najmanje ne tiče , dva čovaka su samo povremeno razmenili po neku reč, pa opet zaćutali.Posmatrač bi stekao utisak da se njihov razgovor odvija nemuštim jezikom, u kom je svima sve jasno i nema nikakve potrebe da se misli iznose na videlo. A misli...njih je bilo na pretek, nepovezanih, upletenih misli koje su ova dva čoveka razmenjivala samo pogledima, pa čak im ni oni više nisu bili potrebni. Sve je ličilo na neku avetinjsku pozoričnu predstavu u kojoj i glumci i publika znaju sve detalje i nijanse priče i niti više glumci imaju šta da kažu publici, a ni ova njima....ali predstava je tu, traje u svojoj nepokretnosti i ćutanju. Sve je već unapred poznato i rečeno do te mere da ne zahteva nikakvu akciju kako bi se iskazalo....ali ipak postoji i zahteva prisustvo svih aktera da bi se privela kraju...
Nemarnim pokretom bačena, tek upaljena cigareta proleti ponovo kroz prozor i nestade u sumraku koji je polako i neumitno nadirao. Lice čoveka u uglu sobe dobi podrugljiv izraz...
-"Pa druže majore, do sada ste već trebali shvatiti da je vaš snajperista iz zgrade preko puta...paaa recimooo....sprečen da posmatra akrobacije vaših opušaka. Tako biste to VI rekli "sprečen" zar ne....majore?"
Starac ničim ne pokaza da je iznenađen opaskom, kao ni činjenicom da njegov sagovornik zna da je ovaj razgovor trebao biti praćen kroz snažnu optiku snajperske puške.Pre bi bio iznenadjen da je bilo drugačije.
"Kako ono ide majore? Jedna klopka nije klopka, dve klopke su klopka, tri klopke su smrtonosna klopka? Tako? Koliko ste ih vi uvezali danas? Pet? Šest?"
Starac prvi put progovori jasnim i razgovetnim glasom, kao da je time želeo i sebi i čoveku koji je sedeo preko puta staviti do znanja da se pomirio sa sudbinom i da je svaka dalja nedorečenost i ćutnja nepotrebna.
-"Mislim da si ih sasvim dobro prebrojao, nema potrebe da i dalje demonstriraš nadmoć, ne verujem da su preživeli tvoje brojanje."
Starac je svesno dopustio da se kroz ovo podilaženje nasluti "pingovanje" sagovornika....testiranje kojim je pokušavao da proveri da li su svi njegovi pokušaji da se zaštiti razotkriveni. Bio je sasvim svestan da ovako naivan pokušaj neće proći neopaženo. Čovek koji se sada gotovo cerio sa druge strane stola svakako nije početnik u ovim igrama "mentalnog aikidoa" i penzionisani major bivše JNA je to vrlo dobro znao.
-"E moj majore, ti ni mrtav nećeš prestati da se igraš života. Pa naravno da srce tvog vajnog snajperiste još uvek kuca. Kako bi inače ona njegova spravica, koju si mu nakačio, i dalje slala signal da je sve u redu? Ne brini, momci u okolnim stanovima mogu i dalje bezbrižno da čačkaju nos. Uostalom, ljudi samo rade svoj posao, nema potrebe da to plaćaju glavom...kao neki." - preteća ironija je bila toliko naglašena da u prvom trenutku starac pomisli kako njegov očekivani, ali nemio gost pravi morbidnu šalu na vlastiti račun. Ipak, cev moćnog Sig-sauera koji mu je od početka razgovora glavna preokupacija, i dalje je neumoljivo zurila u njega svojim tamnim, zjapećim okom.
Ako je ova scena i nalikovala nekoj mračnoj i suludoj pozorišnoj predstavi, onda je ovo bio poslednji čin, u kom se razmrsuju klupka ljudskih sudbina, ili se upliću nova, još zamršenija, zbijenija i prepuna čvorova, da bi se opet jednom iznova raspetljavala, sa nekim novim, a opet istim ljudima. O tome je razmišljao čovek u čijoj se ruci nalazilo oružje, dok je pogledom ispitivao svaki detalj na majorovom licu. Odavno je odustao od ideje da je moguće pohvatati sve konce u toj igri, raščešljati vlakna sudbina, pa da se ne uvijaju i kovitlaju, kao oko nekog nevidljivog štapa pruženog kroz vekove.I ako bi se našao neko dovoljno uporan i smeo da se upusti u takav poduhvat, pre ili kasnije bi morao shvatiti da je svaka njegova akcija samo dodatna vijuga u već usukanom predivu
življenja i da ga on svojim promišljenim zatezanjima i odmrsivanjima samo dodatno koplikuje i steže, kao omču oko vlastitog vrata. Eto...i ovaj zgužvani starac, na čijem su se licu bore tako izukrštale i ispreplele, kao da je slika Dorijana Greja odista oživela i stopila se sa svojim vlasnikom... on sam je postao žrtva vlastitih ambicija da izatka tapiseriju života vukući konce ljudskih sudbina.
I šta ćeš sad....Gavrane? Ili kako te sada već sve zovu...povući ćeš taj obarač? Pitanje i nije imalo za cilj da se na njega dobije bilo kakav odgovor. Bio je to samo još jedan zamah u prazno, unapred sračunat da bude naivno providan. Onaj pravi, smisleni razgovor odvijao se u nekom sasvim drugom prostoru i vremenu. Poput dvojice samuraja, koji čitav svoj dvoboj obave i ne izvadivši sablje iz korica, a da su pri tome izvedene sve one bravure, ubodi, eskivaže i blokade koje samo borci najvišeg ranga mogu postići, sedeli su evo već više od dva časa vodeći svoju nevidljivu bitku .
Da...povući ću ga, jednom. Ali ne sada i ne ovde, kao što ti je naravno jasno.I kao što ti je jasno da bih ga vrlo rado povukao odmah.
Ah, da...tvoja pesnička priroda i tvoja večita potreba za dramatizovanjem. Želiš me ostaviti da živim u strahu. Metak je suviše brza i milosrdna kazna, zar ne? Ali ipak ti je ta kila gvožđurije u ruci otkočena...čega se bojiš?
Tebe majore, tebe se bojim, naravno. Od svih ljudi na svetu tebe sam se jedinog zaista plašio, znaš li to? Jer, jedino sam na tvom čelu uspeo prepoznati onaj istinski žig zla, Kajinov pečat. I ne samo na čelu. Bivalo je dana kad sam pomišljao da ti i nemaš taj pečat, već da si ti sam po sebi žig kojim nas Bog obeležava, da si ti jedan od onih uronjenih u neko Božije ili vražije mastilo koje se ničim ne da obrisati kad se jednom nađe na duši.I onda takav pušten u svet da sinovima Kajinovim udaraš đavolje ordene na čelima.Ali vidiš....ovaj Sig sauer...nije metak u njemu namenjen tebi. I nisu na njegovoj čauri urezani tvoji inicijali. Znaš da smo tu vrstu patetike odavno apsolvirali. Nismo tu radi nikakvih viših ciljeva i uterivanja kosmičkog balansa među smrtnike, zar ne...majore? Tu smo da uradimo posao, da otešemo kamen po kamen, kako bi što zgodnije nalegao na onaj do njega i da bi se sa što manje nepotrebnog maltera ponovo sagradili našu kulu vavilonsku...a majore? Jer jedino što je besmislenije od neotesanog kamena jeste kamen otesan po pogrešnim merama. Onaj prvi...još se nekako i može doterati do korisnog oblika, ali ovaj drugi.... samo je mera klesarove nesposobnosti.On može još samo da posluži kao nadgrobni spomenik zanatliji od kojeg nikada neće postati majstor.
Ne moj majore, nije ovaj pištolj tu radi tebe, recimo da je tu više kao ona puška koja visi na zidu u prvom činu, a najkasnije u četvrtom mora da opali...Čehov, ako se ne varam.
A kako sam ja i dalje samo glumac u ovoj predstavi, a ne i njen režiser, moram se ponašati onako kako i dolikuje. Dakle...za sada ćemo i dalje igrati po pravilima, pa ko zna...možda puška opali i ranije.
...........
Oba teksta su tečna za čitanje i interesenatna.
Najveći problem mi je bio da uopšte "pristanem" na ideju objavljivanja, pa sad malo ovako "testiram" samoga sebe kako to izgleda :)))
Imam osecaj da mnogo želis da kažeš, objasniš...?
Ne znam da li smijem reći da naginje plimi i oseki tvoj tekst. kao da se gubi u filozofiji. Podvlačim, radi se o ličnom utisku, nije kritika na pročitano, ni slučajno negativna. Mislim da možeš sa manje poetskog i sa više konkretnog napisati dobar roman ! Ovak, svodi mi se na priče. Verujem da si brdo toga pročitao, i da ti je neko uzor. Nismo ni gluvi ni slepi. A i da jesmo i za njih postoji mogučnost da napisano dožive. Ja bih kao Stepski VUK skinula sve kapute sa sebe i napisala ono što ti možeš, a ja nikada neću moći. Oprosti što sam možda ukazala na svoj doživljaj koji tebe nesme ni pod tačkom razno poljuljati. Ponekad te čitam. I znam da možeš da stvoriš nešto što nije nalik drugom. Lični pečat. Tj. pravi pravcati roman za nagradu !
S poštovanjen,
ponekad tvoj čitalac
Hvala još jednom.
tako da odmah stavljam predznak na ono, ja nisam imao nameru i slicno. Ogradjujem se, jer nikako ne bih da budem negativno kriticna. Veruj mi more knjiga sam zatvorila, kada sam pocinjala da ih citam, jer kao da sam zvakala zemlju. Puna usta zemlje. Postoji naslov takvog romana, ne mogu se setiti autora. da, tu knjigu sam takodjer zatvorila. ne kazem da se trebaju pisati x romani, laki tekstovi, da bi udovoljili ukusu vecine. Jer i sam znas, ljudi citaju mahom lake izvedbe. Knjiga je odavno postala mislena imenica.
Nekom prilikom sam cula jednu recenicu. Sto mogu drugi, mogu i ja. Stoga mislim, da ti ne treba misljenje drugih. Ometaju ti tok sna, zelja, ideja. Umetnost je kategorija koja se odvaja od stvarnosti, tako ja barem mislim, iako pise, slika, ili nesto slicno, opisuje STVARNOST. a STO SE TICE NAGRADE, TO JE BILA MOJA LAKA POTPORA, da ti kazem da tvoji tekstovi su vredni paznje i da cak i tu mogu biti uoceni kao nsto vredno. Motiv za pisanjem ili necim drugim , mnogima je nagrada, priznanje i slicno. A nekima, retkima majcini mleko. Za mene je hrabrost objaviti misao, tekst, zaista. kao i sliku. Mislim na autorska dela. ne na komercijalu.
Ponekad mi se desavalo da se latim pisanja. I stanem. Sta reci, kada je sve receno ? Cak su i bele stranice, bez ijednog slova objavljene. Sve su to performansi i nesagledive granice ljudske kreativnosti.
Cini mi se da sve sto neko stvori, a naziva se umetnoscu je striptiz duse. prema tome, ni malo lak zadatak.
Mobi, ja drugarski, ako smem tako da kazem srocila na gomilu nesto sto mislim, onako generalno. Ukljucujuci tu delom i tebe. Jer si pitao. A evo sada posto si mi posvetio dovoljno vremena , rekoh sta ja mislim. nekim slucajem znam ljude koji pisu, izaju, dobijaju nagrade. pa da barem zvacem zemlju dok ih listam. ja se zacudim i hazem, kakva smelost ???
Ti nisi iz tog soja. Zato, drzim ti palceve, i tvoj roman, prvenac napisi po svojoj meri, pa makar iz tog nocnog bara, gde se odigrava striptiz svi izasli, ovo je u prenesenom znacenju. I sam si rekao, ono sto ja potvrdjujem, primamo informacije spolja. Da li od poznanika, prijatelja, ili dragih nam autora pisane reci. Batali to i opusti se u svom mozgu, ne misleci da li si ovakav i onakav.. neosporno je da si rodjen za pisanje !
U zdravlje i srecno Mobi !
Nemoj skidati kapute, alegorija ima smisao, fukciju, cilj, konačan rezultat koji je samo njoj dat. Čovek je nag onoliko koliko to jeste i na sebi svojstven način. Neki su i u srednjevekovnoj viteškoj borbenoj opremi goli da golcatiji ne mogu biti, neki drugi, pak, kad su sasvim nagi obučeni su kao da su posred Sibira, neki imaju kapute koji su zapravo koža, njihova, dobijena rođenjem... Galeba Džonatana Livingstona možemo čitati na više nivoa. Ti nisi kopija Ričarda Baha. Autentičnost izraza postoji.
Ne mislim da filozofija opterećuje ono što govoriš. Naprotiv. Obogaćuje, pruža trpezu duhovno gladnima da se, doslovce, nažderu u ovoj pustinji mogućnsoti da se utoli duhovna glad jedinke. Pišeš za svakoga. Ona, koja je potpisivala peticiju, na jugu Srbije, da junakinju španske serije, Kasandru, puste iz zatvora jer oni sa svojim JMBG garantuju da je nevina, čitaće i razumeće šta si rekao. Duhovni snob, takoće. Oni treći se podrazumevaju. Jer, svako od njih izvodi neke svoje džonatanovske piruete.
Ne daj to u ruke ma kakvom izdavaču. Uništiće sve. Ne dozvoli da ti drugi kreiraju korice i uopšte da na ma koji način iko osim tebe radi bilo šta na tvojoj knjizi. Sam svoj majstor. Sam znaš gde i kako pojačati, kad i zašto usporiti. U ovom sektoru u Srbiji je carstvo duduka, gulanfera i lovaca na novac preko tuđih neprospavanih noći.
Oko promocije ću svakako pomoći ukoliko ti to zatreba. I ona mora da bude na onom nivou na kom je delo. To mora biti SANU. Ili Matica Srpska. Ili neka institucija tog kulturno istorijskog značaja. Prema svecu i tropar.
Cena robe, jer knjiga tada postaje predmet tržišne nauke i veštine, mora biti astronomska. Ovde se ceni skupo, čim je skupo znači da i vredi. U ovakvim primerima dobro je što je tako. Madrasove čizme kupljene pre 30 godina nose se i sada. Imaju cenu, ali im vreme ne može ništa. Ali zato farmerke kod braće Kineza za 1.000 dindži.
Nije poenta u zaradi na delu. Jer jeste poenta u tome. Cena je tržišno lice robne marke, jer ti jesi robna marka, oznaka kvaliteta, etalon, jedinica mere, standart. Novac uzmi ti. Zadužbinarstvo nije izumrlo ni danas. Pomoć deci bez roditelja, takođe. Skup ratnih vojnih invalida iz nekog kvarta, sela, nije bitno po kom principu skupljeni ti ljudi, i tim novcem priuštiti njima nešto što znaš da bi im kao melem palo na rane u duši što su pretvoreni u pse lutalice naroda kom pripadaju i kome su zanavek i bespovratno dali deo sebe... Toliko je mogućnosti da se novac iskaže kao plemenita pojava a ne ružno lice civilizacije.
Ne treba ti ni stilista niti iko iz branši koje opsedaju pisce da bi na njihovom znoju zaradili koju. Treba ti jedino lektor. I to ne zato što si duduk za pravopis i te stvari.Već što svakog ko piše kao ti nose unutrašnja tornada koja su sasvim mirna, a tada neke stvari padaju u drugi plan. I treba tako. Samo, uloga zareza u životu čoveka je velika. Zato lektor mora da prođe kroz tekst iz ugla svoje struke. A onda ti, kad vidiš šta je uradio, da uvatiš plajvaz i odlučiš kako će biti finalno postavljeno. Mene su pokušavali da nauče da se rečenica nikada ne počinje sa "međutim" jer ono, bože mili, služi da čuči usred rečenice e da bi naglasilo obrt. Imaš dugu kosu, međutim, retka je i ne možeš nositi kiku. Jel? Međutim, odavno nisam uživala ploveći u tuđim mislima kao da su moje.
Vidiš da međutim može da bude na početku. Pravila postoje da sputaju kreativnost. Neka, međutim, jesu u funkciji adekavatne transmisije misli u rečenični sklop. Šta je adekvatno, procenjuje lingvista iz ugla svoje struke. A onda onaj ko je rodio misao proverava da li ligvistika okiva ili oslobađa ono što je samo slovni odraz unutrašnjeg sveta.
Pozdrav, samo napred. Ne bude li knjige: demonstracije i kolektivni štrajk glađu svih na SC koje savatam:D Ovako uticajna, of kors;)
Ne postoji ništa surovije od izgubljenih nada...
Osećam tihi ponos, prepoznajem tvoje misli!
Ti svakako svoj dar moraš podeliti sa "publikom".
Sve najbolje.......