Teslio

17.04.2011

Ноћ је пала поодавно,

мрак надошо ко црна бара,

ал је будна душа моја,

с Господом се разговара.

Моје мисли теби лете,

Господ Боже, снаго моја,

скрушено се грешник моли,

нек се врши воља Твоја.

Супругу ми Ти подари,

љубав моју, благог лика,

Твој благослов на њу сиђе,

родиће ми наслиједника.

Велика је моја радост,

радоснице сузе теку,

ал Господе Ти знаш добро,

за тешке ране што ме пеку.

Прва рана – Косово је,

туђе оно не смије бити,

ој Косовко, сејо мила,

доклен ћеш ти сузе лити?

Крајина ми друга рана,

слика спаљеног Почитеља,

ђедовино поносита,

сузо моја без родитеља.

Ал најтежу ми рану зада,

пусти Србин – брат мој мио,

Светосавље он заборави,

„Европе“ жели бити дио.

Опрости ми Господ Боже,

кукам ја због српског јада,

ал тешка ми је помрчина,

што Србијом мојом влада.

Помоз Боже брату моме,

да истину и он схвати,

нек окрене к Теби лице,

Светосављу да се врати.

Остало је још до зоре,

не чује се птица пој,

са вјером у Живог Бога,

молим се за народ мој.