Teslio

Trenutak u kome se sve preokrenulo ostaje mi nepoznat.
Jedino shto znam jeste da je moje srce prestalo da govori I zatvorilo se u mrachno zacharano zvono. Muk. Nisam znala kako da osecam, kako da govorim, shta da govorim, shta u stvari trazhim. Jedino shto sam znala jeste da dani prolaze, svakog sledeceg shvatim da je onaj predhodni vec proshao… Tuga. Misli su pochele da skrecu na onaj put koji vodi u nedogled. Tek pre par sekundi su bile pored mene, a sada su vec otishle predaleko, toliko daleko, da ne mogu da ih vratim. Neka chudna, draguljima obasjana hladnoca je pochela da prozhima moje telo, pokushala je da izvuche svu toplinu iz njega I zarobi ga u vechan led. Konfuzija. Zbunjeno sam lutala onim mislima koje sam mogla da uvatim, ali su one I dalje nastavljale da bezhe od mene kako ne bih doshla do zakljuchka koji sam trazhila… Bol. Sama pomisao na zhivot bez ljubavi me je bolela jer onda nishta ne bi bilo lepo, obojeno, duboko, vec trulo, monotono, povrshno, jadno… Bes. Bila je potrebna samo jedna varnica, pa jos jedna, pa josh jedna…

Sve je pochelo onog trenutka… Ne znam! Ne znam! Ne znam!

Eh, nekada sam I ja bila zaljubljena. Nekada sam I ja volela, onako kako niko nikada nije… Pa su to presekli! Kao grom ono jadno nevino drvo koje je raslo, razviijalo se godinama. Tada je sve potonulo. Utihnulo. Mir. NE MIR! Koma! Slomili su mi srce. Sve je stalo. Trebalo je pocheti ispochetka. Zhelela sam da vishe ne znam ono shto znam, ne osecam ono shto osecam, vrishtala sam, ali me niko nije chuo, urlala, ali nishta…

Borila sam se za stvari do kojih mi je stalo. I dalje se borim.
Posao bez ljubavi chini te robom.
Zdravlje nemash bez ljubavi.
Sreca… Ma koja sreca bez ljubavi?

Zhivot bez ljubavi nema smisla!

Sticajem okolnosti, dok sam tonula u ljubavni ponor, doshla sam na mesto koje zblizhava ljude. Upisala sam se na fakultet. Tamo sam upoznala njega.

Prva pomisao onda kada sam ga videla kako u petom redu u amfiteatru klima glavom bila je: Zashto su mi svi reperi slomili srce I ostavili prichu nedorechenu? Kao da sam uvek htela josh neshto da kazhem, ali su oni uveliko bili iza mene I vishe me nisu chuli… Bila sam klinka, nisam mnogo toga znala o zhivotu, pa ni o ljubavi, ali oni kao da su nauchili da hodaju podignute glave I kao da ih nishta ne pogadja… Plashila sam se svakog sledeceg susreta sa njima. Da cu ostati nema, jer sam znala shta treba da kazhem ali rechi nikako nisu izlazile iz mog grla. I onda bih im, onako hladnokrvno, samo mahnula rukom, klimnula I nastavila kao da nikog znachajnog nisam ugledala, nikog ko mi je zhivot znachio, ko me je nauchio da volim. Da, nauchio da kako se voli, ali u isto vreme kako je kada te boli I kada ponekad zaplachesh nocu iako znash da je proshlo vec chetiri, pet, dugachkih godina…

Onda sam teshko udahnula.
Zhivot ne prestaje da kuca, kao ni moje srce, koje I dalje boli I voli, ali pod oblacima. Tragovi voljenih, preboljenih, palih andjela I djavola mogu da se ugledaju na mojim stopama, ali niko ih nikada nece dozhiveti onako duboko kao shto sam ja, kao shto sam ja, kao shto sam ja.

Onda sam opet teshko udahnula.
Upoznala sam se sa njim. Bila sam opchinjena predrasudom. Bojana digni gard. Ne zhelish bol, ne zhelish oblake, ne zhelish gromove. Budi zatvorena, ledena dvorska luda, nakrivi glavu na stranu kao da te zanima njegova pricha. Ali ne. Bojana nishta od toga nije uradila. Pazhljivo sam slushala rech po rech, pazhljivo sam ih belezhila u svoj imaginarni, bezlichni notes, pokushavajuci da otkrijem koja se to tajna krije iza zavesa. Dostojanstveno sam ga ukopavala, ponizno sam bila iznenadjena sushtinom, koja je bila mnogo drugachija od one koju sam na neki nachin zhelela da chujem. Ochekivala sam munju, dobila sam sunce. Zabolele su me ochi od iznenadjenja, ali ne od sjaja. Ne zhelim sjajnu, plitku bitku, zhelim da se suochim sa stvarima, zhelim da izvrishtim do kraja! Da ostanem bez daha I da onako krvnichki pokusham da uhvatim josh!

On je harizmatichan, dubok, slichan meni, shto me je uplashilo na trenutak ali sam se osecala sigurnijom. Lepo je kraj njega. Ne plashim se da ga chvrsto uhvatim za ruku i suochim se sa svojom konfuzijom, sa njim, zajedno.
Prichali smo, teshko sam disala, u neizvesnosti, u strpljivim trenucima ochaja. Doshla sam do najnizhe tachke gledishta. Pochela sam ispochetka. Bilo je lepo, dok je trajalo. Onda me je zhivot chvrsto vezao I katapultirao nazad gde sam bila tek koji trenutak pre. Gushila sam se. Uvidela sam mane, povrshne, glupe, jadne, bespotrebne mane! Htela sam da ih ne vidim, sahranjivala sam ih pod svoju ledenu kozhu, ali su one uvek nekako uspevale da isplivaju nazad. Necu da vrishtim!
Uhvatila sam ga chvrsto za ruku. Pogledao me je, a zatim je stisao josh jache. U tom trenutku spao je sav led, oluja je prestala, oblaci su se razishli I sunce je pochelo da sija sve jache i toplije.

A onda sam sa neverovatnom lakocom udahnula I izdahnula.