Teslio

Не дају ми на виповски паркинг, кажу: изволте тамо за сиротињу. Добро, ајде – не кажу, ал свеједно ме пошаљу. Испред стакленог киоска окачили ми таблу око врата: гост! Мож мислити – гост! У фабрици коју сам пројектовао?!

Пењем се стакленим лифтом (а испод мене хидрауличка цев, укопана до коте -3.45, зидови армирани 6-тицом, како сам прописао, оквири врата шири за 2см, да не буде невоље). Клањам се глупом малом директору, који свако јутро мора да захвали ДС: на својих 2.000Е, службеном ауту, студијским путовањима, на томе што толеришу његов индијан-инг­лиш – шта ће Швабо – мора да трпи ДС-овце, није ни Швабо господ Бог?!

И онда – дечаци !! Директор не-знам-ти-чега, остављен у конференс-холу (хармоника-врата купљена код Владе, климу радио она џукела Ђурић) сам на бескрајном асталу, држи се за свој лап-топ, у нади да изгура још овај дан! Оделце, кравата, ципе­ли­це фирмиране (и он бије неких 1.000Е за редован долазак на посао, ропску пос­лу­шност и исписивање бескрајних рипортс овну и говну) ... испрепадан на смрт од ге­не­ралног-патуљка (ДС) и техничког - премазанка општег усмерења, од страха не зна ни оно што зна, не би потписао ни како му се мајка зове – доводи мене у ситуацију да радим за њега, да бих оној двојици избио разлог за сутрашњу јутарњу јебачину (е ајте мало мене, кад сте толке куроње?!)

...

Али мали има безмало 30 година мање од мене?! Можда да га ипак пустим али­га­то­ри­ма – да га један ухвати за рамена, а други за ноге, па да окрећу? И која корист да га спасем – кад је њихова забава да се иживљавају над подчињенима? Наћи ће други по­вод, забележиће мене у црни тефтер што им кварим забаву (аааа .. неће ни ДС вечно!! ал такви ће у Радикале, кад ДС потоне!!).

Гледам га, тако намонтираног, тако .. продуховљеног у том свом страху. Да му кажем – ма гони их у 6 лепих материна, иди на грађевину, мешај малтер – али не дозволи да пигмеји управљају твојим животом; и твојим образом!? Али 1.000 Евра ?! Као да си ре­као – златна сиса! Шта је то веће од 1.000Е – образ, страх! Па цео би га Београд пљу­нуо, када би се рашчуло: да је дотични пљунуо на 1.000Е, на рипортс и милион кило­ме­тара потенцијалних путовања! Отишао да лепи плочице у Жаркову ?? – та он је БУДАЛА, ординарна БУДАЛА – такву каријеру због мало образа?

...

Гледам њега – гледам себе пре 30 година! Имао сам и ја Босова одела и Лерове кравате – али сам кући сваки дан долазио болестан. Не кажем – било је ту малих добрих људи, од којих сам научио другарство – са те се стране све оно зло исплатило. Али када сам најзад затворио врата те фирме за собом, са радном књижицом у џепу – па то је био мој први дан као мушкарца и као инжењера! Био сам без посла, без пара, без будућности – и био сам бескрајно моћан!