Teslio

Када сам се први пут сетио Храснице, сетио сам се у ствари дуге сенке Игмана преко насеља, преко поља и дрвећа, све до... на супротној страни бљештале би у предвечерја ретке куће Бутмира, гола падина Требевића и преко - мрке обрве Јахорине.

Бљештали би спортски авиони, које нисам успевао да видим изблиза, понеко стакло би се отворило на неугледној згради аеродрома и опалило нам блиц. Нама - папцима.

Између нас и њих смиривала се ледена Жељезница (сада претпостављам да је у њој било жељеза, док се тако звала - а некад сам само узимао име, здраво за готово); трофејни багери за шљунак гасили су моторе, а преморени ђилкоши у замашћеним комбинезонима журили кућама, укрућена корака - од превише седења.

Мало узводно, мало према Војковићима и Трескавици (ооо! - како сам све то знао из земљописа - упознајмо свој завичај; мада то није био мој завичај), мрмољиле су 2-3 воденице. Још узводније од њих - језерце ледене (али баш: ле-де-не !) воде, као овећи танк, скривало је у вечерњим сенкама, у корењу врба - сребрни свет водених вила и вилењака.

Виле нису биле толико опасне; биле су мало блесаве и опичене, али не и злонамерне. Био би им фазон да те, у плићаку до груди, наведу на ископане јаме шљункаре, где се тихо вртео безопасни вир... јес безопасан неком сину лекара, неком спортисти - који зна да ПЛИВА (?!?!). Али нама, што су нам купаће биле у најбољем случају - шорцеви од физичког, или чешће - ништа !! - нама је свака дубина преко зуба била амбис !! Биле су зајебане - морао си да загледаш сваки мутнији крај, сваку неравнину - што баш ниси имао кад, у нашем дивљем лову на клена и пастрмку.

Дочим су вилењаци били прича за себе. Недељом (јер суботом се, иначе, радило), кад би се око воденица сакупило раје одасвуд, па би пуштали своје јапанске транзисторе са преносима утакмица, ширили кариране столњаке и тукли кувана јаја ... - био је вилењачки дан. Знали су (мајке ми) да сачекају какво поверљиво чељаде - кад зарони међу грање, међу корење тешких врба - да га брзом игром уплету, заплету, завежу... да би га тек кроз 5 дана угледала деца, враћајуци се из школе куд се не враћа; завирујући под тешко корење, не би ли где открили пећину са златом. Несрећник би тад већ био јако далеко, а са то мало тела имали су да се бакћу: полицајци, ватрогасци, попови, згрожена родбина... ??

Обично би се утопио: војник, девојка у 4-том месецу, ђедо са срчаном маном, шизофренична снајка... Људи би гутали насуво, уздрмани (тада нисмо били навикнути на оволику Смрт), запитани "није л' можда вако боље, није л' то нека Божја воља?" - наравно, све су се то питали на сара'евском, који би се сад овде тешко дао акцентовати.

Храсница би се узбунила, за њом околна села и градови, све до Долац Малте, можда би се сазнало и на Мариндвору, даље већ - не; даље је већ живео свет који се бавио већим несрећама. Па би за тили час земља све прекрила, за две недеље сви би се једнако купали, ко да - никад никаква девојка из Дома за средњошколску младеж није овде, ево баш овде, Божемеопрости...

Шире се сенке над мојим сећањем. Сунце безобзирно тоне за Бјелашницу; звона овнова опомињу на прве магле у равници, ледени дах ме подухвата. Мрак је све гушћи и осећам прсте вила на својим очима. Требало би отићи, требало би проверити: је ли постојала Храсница, Илиџа и Соколовић-колонија; или је све то лажни имплант, колико сам можда и ја лажан? Али страх - не може се тамо, није упутно, Храсница је данас само "бивши логор за Србе".. можда одем и нађем да никад ничега није ни било ??..