Teslio

Био је виши од пола кревеца. Из његове перспективе - беле шипке скупљале су се ка врху, ормари губили у небеским висинама, а лустер кружио изнад маминог царства као свемирски брод. Мамино царство - загасита, ушушкана и утуткана спаваћца соба, где су он и тата имали приступ. Укосо на те вертикалне линије, што су се сустицале у плафону, падали су зраци јутарњег, подневног, залазећег Сунца, дајућци свему нестваран сјај - дрвеним капцима, чипкастим завесама, прашини у ваздуху и, на крају, намештају, пресвлакама и простиркама, постељини - и његовим играчкама.

Смео је преко дана да остане сам у свом углићу собе, мада су за сваки случај остајала широм отворена бела двокрилна врата, кроз која су допирали жамор, живот, комешање и светло - из делова стана који нису служили тишини и миру. Чуо би се, на тренутке свадљив, разговор баке са сељанкама што доносе сир и јаја и свашта друго - бака би се пропитивала за унуке давно упокојених, давно заборављених сестара, кумова, љутих непријатеља - ко се оженио, а ко обесио? чули би се смех и цика кућних помоћница - кад би се сакупиле код нас на кафу и отровна оговарања. Чули би се опасни судари браће и сестара - старија браћа и сестре били су као божанства - лепи, велики и опасни; жудео је за њима и, нормално - зазирао од њихових сурових игара. На крају крајева - Он је био део тате и маме, а не нико од њих; и они су то знали. У свему је најтиши био деда - његов живот, од јутарње Политике и кафе испед Москве, преко неуспешних покушаја да се додвори новокомпонованим директорима, до раног ручка, поподневног дремежа, студија великих битака и за крај - мучног претраживања КТ-станица… његов зивот се, у својој једноличности, истоветности, предвидивости, завртео као чигра, бројећи све љуће и све жешће дане - који су му преостајали.

Креветац је губио облике испод чипкастог застора. Прва до пролаза - бечила се Сова, дрвена птичурина, која га је плашила и привлачила својим махањем малим дрвеним крилима и одизањем капака, кад би се повукла за канап испод ногу. Звонила је неку Моцартову успаванку - нормално, то је дознао тек много касније, кад му више низашта није требало. Зец је седео код узглавља. Био је жив, иако од плиша. Понекад је причао и у игри, али своју праву нарав показивао је ноћу: трепнуо би, лагано се покренуо и рекао забринутим гласом - не баш рекао, него гласно помислио, да га сви чују: све ће нас у ђубре, прво ће нас искидати, упропастити, а онда - правац канте !! Хајде не булазни, вређала се Сова ! Видиш да Дечак неће из собе још пар година, а онда - ко зна? можда опет принова ?! Осим тога - брига ме шта ће бити кроз 2 ил 3 године. Нећу Ноћас да ми квариш расположење ! Ту би се онда пришуњао Слон - он није становао на почасном месту, он је био на гомили са осталим играчкама: ко је, шта је рекао ? Ја не мислим да ће нас неко на смеће, или у Црвени крст, ја не мислим да смо ми непотребни, ружни, зли ?!.. Ништа, Слоне, све је у реду - Зека нешто паничи и мрсомуди, пресекао би Куцоје и значајно погледао Зеца. На то би се све играчке пренуле, прокоментарисале нешто о својој злехудој судбини и затим опет умириле.

 

Заглавио се био између тужних, забринутих играчака и дречаве стране стана. Киднуо би код деде, у умирујуће зујање радија и брујања на арапском и француском, у мирис новина и војних енциклопедија - мада је и деда био тек једна јако забринута, јако информисана играчка - он већ ни у 3 годне није смео да се закуне.

Пут преко салона, до кухиње, окупане дворишним Сунцем и до служавкине собе, био му је преграђен - немачким бициклом, паром скија, мирисима зрелих дечака и девојачких парфема, бабиним жалопојкама и закерањима… Да одрасте - није смео…

 

 

сад би могао тата да је уметник

салонски комуниста, који се продао новој власти

па је пуковник и министар за културу НР СРбије

мама да је преводилица из буржујске куће

и то енглеског - што је 1949. неподобно

тати би неко могао да напакује Голи Оток

а маму да уцењује да се **

ако оће да задржи стан и посао

итд. итд.

али је све то већ деја вy,

или како се каже деја написано