Razmišljam nešto danas i ne mogu da se setim da mi je neko u skorije vreme ispričao neku lepu priču, neko dešavanje da izmami osmeh. Ljudi samo kukaju. A tematike razne. Pare pod broj jedan ili pak problemi vezani za nemanje istih ili pak nemanje koliko bi se želelo i po volji bilo, (ako uopšte postoji ta mera koliko je potaman). Onda boljke kojekakve zdravstvene, ljubavne, one s posla, ma svako nekog debila nad grbačom ima da živce krati i život zagorčava.
Kukaju neki s merom i ukusom, pomalo i retko tek da malo paru puste i olakšaju sebi kad stignu do tačke pucanja, neki krešte po vasceli dan i izluđuju sve oko sebe (a jelte posle se pitaju što ih niko ne voli i što svi od njih beže, a oni napaćene dobre duše), neki zapište kad im se na senku stane, možeš misliti princezu je neko popreko pogledao.
Mahom ćutim jer, iskrena da budem od tog kukajućeg manira izleči me gazdarica firme za koju radim. Kažem sebi - ko ona nećeš biti pa da u mukama umireš. Ta ne zaklapa od jutra do mraka i sve je veći za većim belajom sustiže - u glavi njenoj to se tako skocka da joj je sve u domenu svetske katastrofe i kataklizme pa makar i da je mali prst žigne (a problemi su joj otprilike tog tipa). Histerija svakom prilikom i prigodom. Posmatram nju i kontam niti tu patnje ima niti muke nego savršen plan da se drugima što ih stvarno imaju usta zapuše. Mislim od nje se ni bukvalno do reči ne može doći a tek sadržaj kukanja - pa to je takva strašna karmička kazna da svaki tuđi problem (ma koliko realno bio velik) ispada mizerija.
I tako se smeškam i ćutim - isključena mahom - al u poslednje vreme to mi ćutanje uze maha. Dal smo u tolikom strahu i tripu od krize i preživljavanja, da li smo toliko prolupali da se ničim do problemima ne bavimo teška je to analiza ali me zabrinjava ima u ćutologa da se pretvorim, ali komplet.
A osmeh od uva do uva, to postade raritet, u domenu čuda ili pitanja o mentalnom zdravlju - a šta onom/onoj fali. Čudno neko vreme.
Al tu je tetkino dete pa kad kaže - tetka, znaš šta kaže bodljikavo prase kad se ubode na kaktus - jesi to ti mama - tetka padne u trans i osmeh ceo dan oboji.
E na to smo spali.
Пријавите се да бисте објавили нови коментар
Bas jutros oko 11 sati, svi govore "Zar je tek 11?" a ja im kazem bolje da govorite zar je vec 11, pretvorite negativnost u pozitivnost i osmijeh na lica. Tako se pocese smijati, spremismo se na rucak i od tada svima vrijeme proletje :)
Sve je do covjeka kako zeli da gleda na svijet, mozemo da vidimo samo negativno, ali je dosta bolje shvatiti da ono sto promijeniti ne mozemo o tome ne vrijedi ni razmisljati i koncentrisati se na ljepote i uzivati.
Sve naj :)