Teslio

           Kažu da se svako rađa sa nekim talentom i da se sreća i nesreća sastoje u tome da se to otkrije , a takodje da je to traženo jer  ima i beskorisnih veština koje nikada i ničemu ne posluže.Mislim da imam dara da ispričam lepo neku priču iz života, samo se bojim da sam kasno počela. Često se pitam, da sam taj dar ranije iskoristila dal’bi se do sada moje priče već čitale, dal’bi promenile moj život i život mojih dragih.

          Kako sam otišla od kuće nisam tražila pomoć i u teškim prilikama,a danas da si živ molila bi te da mi pomogneš,preklinjala da me pustiš da se vratim pod krov kuće iz koje sam tako davno otišla.” Dal’ bi mi pomogao?“ to te pitam i kažem “Pomozi mi!"  kad god dodjem na tvoj grob.Ćutiš i gledaš me sa onog hladnog mermera,a ja milujem ivice spomenika i uvek zamišljam da ti milujem ruke kao i onda na par dana pre no što ćeš umreti.

         Dok držim ruke na spomeniku, zažmurim i u mislima sam prekrila tvoje hladne bolne ruke.Žalio si se da ti se koče i da te bole i ja još uvek mislim da ću ti umanjiti bol ako zamišljam da ih svojim rukama grejem.Kažu da smrt ne postoji i da ljudi umiru samo onda kad su zaboravljeni, Dok god budem mogla ja ću te se sećati i ti ćeš biti sa mnom.Zauvek ću te pamtiti.

           Često osetim neodoljivu potrebu da sam na groblju pored tebe i da ti pričam, da ti se poverim kao nekada pre dok si bio živ, a onda taj bol u grudima koji mi kaže da sam tako daleko i da mi ostaje samo sećanje,mašta i priča tamo nekom ko se smestio u tom mom sećanju i ćuteći prihvata te moje reči. Hoću ti reći da sam nekada kao gimnazijalka napisala priču na temu  ’’Samoubistvo kukavičluk ili hrabrost?" Da sam ti nekada, davno, to pročitala što sam napisala sa sedamnaest godina dal’bi to promenilo i tvoju i moju sudbinu.Sada je kasno da se to pitam,kasno je i da ti pročitam ali ću ti ipak pročitati jer otkako si sebi oduzeo živoz ja se stalno pitam zašto sam te davne godine napisala priču baš na tu temu, temu -samoubistva.Pitam se  da li je još onda to bilo neko predskazanje ili koencidencija moje pričae i stvarnog dogadjaja.Priču sam mogla uvek izbrisati, a ti si u svoje nemoćne ruke uzeo svoj život i ostavio mi samo ono –nikad više-. Nikad više ti neću moći ispričati moje priče, nikad više me nećeš zapitati kako živim,toliko toga je ostalo nedorečeno, toliko sam te toga još htela pitatiti,toliko pitanja ostadoše neodgovorena, toliko toga nedorečeno, a uvek sam mislila ima vremena,  razgovaraćemo, a eto ti ne dade da ima vremena.

           Od kako si sebi oduzeo život ja se stalno pitam kakve veze sa tim danom kad si otišao u nepovrat ima moja priča napisana pre tridesetipet godina, a ona počinje ovako:

            ’’Samoubistvo-kukavičluk ili hrabrost?"

            Pisala sam ja i pisala na tu temu i danas ne znam zašto  me je morila  ovakva dilema, ali napisala sam priču i dobila peticu. Imala sam sedamnaest godina i  napisala pismeni rad, a kad sam napunila pedesetidve ti si otišao, a meni je ostala ta dilema od pre puno, puno godina. Samo sada nije važno, meni nije važno odgonetnuti da li je to kukavičluk ili hrabrost. Sada ne pišem pismeni rad, sada živim život, stvarni život, život bez tebe. Ono što danas sigurno znam  je to da se više ne pitam da li je samoubistvo kukavičluk ili hrabrost jer ti si za mene, oče moj, JAKO HRABAR ČOVEK!