Teslio

Ovo mi Djed Mraz na Fejsbuku poželeo što se ove godine tiče, da mi ne bude krizna ko ova što je prošla. Odma’ sam se iznervirala pošto mi protekla nije bila krizna kao ona pre nje kad sam htela da se ubijem nego nisam imala vremena.

Završila se još jedna godina i počela nova, s njom bi kao i ja nova trebalo da budem. Pošto sam porasla, nemam više one želje da mi se bore ispeglaju, pare padnu s neba, desi stota prva ljubav, gravitacija prestane da postoji pa sise i podbradak da mi vuče na dole, imam samo jednu običnu želju, da ostanem pametna. I da kao i do sada ona ja u ogledalu pažljivo sluša ovu mene s ove strane u trenucima kad nema nikog pametnijeg s kim bih razgovarala. I da uredno klima glavom.

Pa da rezimiram.

Protekle godine sam svako malo sebi govorila – Mahlat, ti si carica! – ko Ruška Jakić. Što, ću objasnim jednom prilikom.

Konačno sam naučila da me boli uvo.

Nisam naučila da me boli dupe. Ako me razumete.

Usvojila sam Cezara i zaljubila se pa pobrkala lončiće, muž ljubimac mi gde god pođem kaže – Aj’ pa kad zoveš seti se da pitaš kako sam ja.

Ja fina, pozovem, kažem – ’De si ljubavi, šta radiš… dobro a jelpiškioCezarkakioCezarjesiganahraniojesigaprošetao…

Najzad imam društveni život u Beogradu, kako je bilo, umal’ ko Isidora nisam spakovala šešire, naručila taxi i otputovala.

Letva na trosedu nam neprekidno ispada, spavamo ko fakiri na ekserima, legnemo i ne mrdamo. To mi je jedini plan za ovu godunu, da izbacim jebeni trosed i kupim normalan krevet, budem li našla onaj gvozdeni, s nacrtanim paunovima, njega ću da kupim, slatko da se naspavam.

Dva puta sam pala, jednom na dupe kad me cimnuo Cezar, drugi put kad sam upala u rupu na Đilasovom uređenom autobuskom stajalištu, jelte. Cezaru sam oprostila, Đilasu sam sve po redu, od mosta do BusPlusa s osvrtom na čupanje drveća.

Par puta sam figurativno pala, ustanem, obrišem krv i idem dalje.

Dva puta sam imala upalu tetive leve ruke, umal ne preminuh od bolova. Rekli mi da mi je to slaba tačka i da će da se pali svako malo. Ću je odsečem.

Nekoliko njih mi prišlo na ulici s pitanjem  – Ste vi Mahlat? Ja posle razmišljala jebotekakolijeStaniji i dal da počnem da se frakam kad izlazim, pućim usta i sise, pa odustala, mnogo naporno.

Nijednom se nisam izgubila samo zahvaljujući tome što me Snežana Luković navodila telefonski, pozovem je, kažem – stojim na uglu gde piše to i to, ’leba ti, vidi gde sam i kaži mi kako da stignem gde sam namila inače ću se sad rasplačem i priđem prvom čika milicajcu. Dva tri puta me neki zaustavljali, ’vaki kao ja, da me pitaju gde je nešto, lepo sam im rekla da ako im ja objasnim ima garant da ih pošaljem u Čačak.

Jednom mi se ptica pokakila na glavu. To sa srećom veze nema, odma’ da vam kažem.

Sve u svemu, protekla godina mi bila ’nako normalna.

Ali kad sam kod te sreće, stalno mi pričali, nemoj ti mačka pređe put, nemoj ustaješ na levu nogu, nemoj ništa da počinješ sredom, ne prolazi ispod merdevina, ne ostavljaj stvari izvrnute, sve tako nešto da mi sreća ne okrene leđa.

Da sam poslušala, nisam, kad god mi mačka pređe put pomislim da se vratim par koraka i pljucnem par puta pa me sramota da neko ne pomisli da sam udarena u glavu, ustajem na levu nogu, mogu samo tako ili na glavu, takav mi položaj u bračnom krevetu, dal sam nešto počela neke srede ne znam pošto uglavnom pojma nemam koji je dan, merdevine ne viđam. Samo znam kad je petak, ljubimac tad dođe i kaže – Fala bogu, vikend!

Što se izvrnutih stvari tiče, obično ih nosim uredno, na pravo lice okrenute.

Juče, prvog januara ove nove, srećne, do sada neviđene, ustanem, umijem se, obučem i izvedem Cezara. Vratim se i primetim da sam gaće obukla naopako. Pujebemti!

Nisam sujeverna, al’ od juče razmišljam da će ova godina naopako da mi ide i da se izvrće na glavu kad god je ja na noge postavim.

Ima cele godine s godinom da se objašnjavam ko ona – Ja joj kažem Cico lezi a ona nije legla nego sela.

Kukala mi majka.

Mahlat.rs