Teslio

Neću da patetišem i pričam kako je roditeljstvo najlepši osećaj na svetu. Iako jeste. Ni  da je najteži zadatak na svetu. Iako jeste. Neću da pričam – rađajte decu, jer to čovek mora sam da poželi (i na istom poradi). I neću da apelujem da se deca ne rađaju iz pogrešnih razloga – jer svako najbolje zna svoje i njemu su možda baš pravi. Ali ZNAM da ja NEĆU da ih rađam  – državi! 

U naletu predizborno podilazeće ushićenosti, u svim medijima juče je vlas’  „obnarodovala“ da se uveliko radi na novom projektu koji će da zameni Porodični zakon. U tom nacrtu stoji da ćemo mi majke troje dece, percipirane kao moderne majke Jugovića (sa tačno troje dece, ni manje, ni više) dobijati „platu“ do 18 -te godine trećeg deteta, jer državi trebaju deca. Sve pod sloganom - Prvo dete mami, drugo tati, treće državi??

Eto divnog obećanja, koje će se ostvariti verovatno posle izbora, ako mi naivni budemo glasali. Dok ostali budu (s pravom) nezadovoljni (izuzev onih koji podržavaju sve nacionalne projekte protivu koncepta Svi Srbi pod jednu šljivku):

• jer je i njima teško, i njihovo roditeljstvo košta, a zašto se  ne stimuliše rađanje prvog deteta, kad nam je to gorući problem
• oni koji su davno s rađanjem završili, pa ih baš briga što se novac iz budžeta troši na „dečurliju“
• penzioneri za koje ovo znači  samo jedno – manje penzije
• muškarci, jer njih niko ne pominje
• itd…

Kad čovek razmisli, lepe su to pare. Na poslu se oznojim dobro dok zaradim toliko. Pa još, eto poštuju to što si se usudio da rodiš treće, pa država brine… nije nego!

Da bi se negde sipalo, mora odnekud da se odaspe, jel da? Da bi svaka mama koja ima tri deteta dobila „platu“ za to što radi – a ja već kao zaposlena dobijam dve godine plaćenog da bi negovala i podizala dete – MORA nekome da se uskrati taj novac. Dakle, iza svega stoji, kao i do sada – presipanje IZ ŠUPLJEG U PRAZNO.

Pa će država mom trećem detetu da daje mesečno novac, ali će zato da skine penziju mojoj baki i poveća mi doprinos za zdravstveno na primer i tako umanji moju mučenu platu (odnekud mora da se budžet napuni, jel da).

Zato DOK OVA DRŽAVA:

1. Ne stvori uslove da kao majke  možemo da radimo, ono što znamo, vredno i predano i od plate živimo pristojno

2. Da naši muževi/partneri imaju posao,  koji će im omogućiti da zarade za porodicu a ne da rade 2,3 posla istovremeno i dušu istezgare a decu koju su želeli i ne viđaju, da bi ih prehranili

3. Ne kazni poslodavce koji nas kao majke smatraju manje vrednim, nesposobnim i oklevaju da nas zaposle, a kasnije sprečavaju da napredujemo jer zaboga idemo na bolovanje kad je dete bolesno

4. Ne dozvoli poslodavcima da žene drže „na uzdi“ ugovorima na određeno i uz pomoć rupa u zakonima daju im legalne ali ne i legitimne otkaze

5. Kad u ovoj državi natalitet i „bela kuga“ ne budu moneta za potkusurivanje u rovovskoj borbi partija u kojima sede ljudi potpuno odlepljeni od realnosti, i ne postane ralna briga za realno preživljavanje roditelja, građana drugog reda

6. Dok „pronatalitetne“ mere,  poput Strategije za podsticanje rađanja, ne postanu dugoročni, strategijski projekti, a ne šargarepa na štapu ograničenog trajanja, taman dok ne prođu izbori,

NIŠ’ VAM NE VERUJEM, GOSPODO NA VLASTI!

Džaba vam pare, daleko vam lepa kuća. Svoju decu sam rodila sebi a ne državi. Još će neko da mi traži da Sara kad poraste i vojsku odsluži 

Autor teksta: http://piskaralo.com