Sećam se, učili su me da je dobrota najveća vrlina. Istina je lek za dušu, a nesebičnost najuzvišeniji vid života. Iako sam davno napustila neka od svojih verovanja, pakao i raj nisu prestali da postoje. Poput naivnog deteta ili još naivnijeg vernika, u meni je ostao odraz tog paralelnog naduniverzuma, trag te naivne vere u neizbežnu pravdu koja sledi nakon. A život teče po svojim pravilima i zakonima. Život teče… Možda je to najveća istina o životu. Sve ostalo su bledi pokušaji da se život učini prijatnijim mestom za stanovanje, u kojem svaka pojedinačna egzistencija može da živi, neuprljano, sa čistom nadom i neupitnom verom. Verom u šta? U bolje sutra? U bolje društvo i čoveka? Nadom da ćemo jednom, ako ne sutra, biti nagrađeni za sve što smo činili tokom svog života. Kada nagrada izostane, a želja za ispunjenjem i zasluženom srećom postane još jača, prepušteni smo dilemama i pitanju, od kojeg je možda trebalo početi, u čemu grešim kada se stalno trudim da ne pogrešim?
Htela bih da vam napišem nešto o svom rastanku sa moralom. Ne bih rekla da sam time postala anarhista, već pre obrnuto, da me je takav raskid doveo upravo do moralnog ponašanja i mišljenja, a ne pukog pridržavanja onoga što se smatra moralnim. Pre svega, moral i ja se družimo od najranijih dana, baš kao i većina ljudi. Moralne dileme, moralna promatranja i neizbežno moralisanje, svi zajedno, na okupu, kao velika porodica, pratili su me tokom čitavog dosadašnjeg života. Kad god se javi neki problem, moral je bio neprikosnoveni sudija. I često sam se vodila time šta je dobro, sa opšteg stanovišta, a ne time šta je dobro za mene. Nisam htela da napuštam odnose koji su me sputavali, jer sam želela da budem dobra osoba koja sve to može da razume i prihvati..Nisam želela da otvoreno govorim o tome šta želim i šta mi je potrebno, jer to prosto nije bilo u skladu sa kodeksom pristojnog ponašanja… Nisam htela da kritikujem, jer su me smatrali drskom i arogantnom… Nisam htela, nisam mogla, nisam smela… Koliko toga još ne smem i ne mogu da bih ostala neukaljana i na kraju, nagrađena za sva svoja nedela, u bukvalnom smislu? Podnositi žrtvu je neophodno zarad smislenog i ispunjenog života, ali šta je ulog, koliko sebe žrtvujemo da bismo živeli život vredan odricanja? Možda je reč o postavljanju granica, i, pre svega, o poštovanju svojih granica. Granica moći, želja, očekivanja, truda… Jednom rečju, balans. Ne kompromis. Balans. Život u skladu sa ličnim željama i mogućnostima. Ravnoteža. Ne odricanje zarad nekakvih moralnih zahteva koje društvo tako olako postavlja, a većina ih ne sledi, već se samo krije iza njih.
Većina ljudi morališe, ali nije moralna. To je istina i senka današnje savesti…Hajde da preokreneomo stvari. Umesto brige o svojim manama i grehovima da počnemo da se pitamo o svojim vrlinama. Možda ćemo tako skinuti masku sa onih koje samo prihvatamo i primenjujemo jer se to od nas, dobrih osoba, očekuje, i otkriti ono što je istinski dobro i vredno. Koje su moje najgore vrline? Ako smo konstantno ljubazni prema drugima, ljudi će doći u iskušenje da nas iskoriste… Možda smo ljubazni jer se plašimo da budemo iskreni… jer često odnos ne prekida laž, već istina. Ako smo nesebični u davanju, ljudi će možda prestati da nam daju. Možda previše dajemo jer se plašimo da će nas drugi ostaviti. Ako suviše brinemo o tuđim potrebama i željama, zaboravićemo da uzmemo ono što nam pripada… Možda se pak bojimo da se založimo za ono što istinski želimo, pa šanse prepuštamo drugima… Možda…
Wannabemagazine.com
