Teslio

“Soft power” je termin koji se koristi u diplomatiji da objasni vrstu uticaja jedne zemlje. Kako je jezik diplomatije internacionalan (u ovom našem delu sveta nekada je bio francuski, danas je, mahom, engleski), tako se i termin “soft power” ne prevodi. Prvi ga je upotrebio Joseph Nye, pokušavajući da objasni delotvornije načine da se proširi i ojača uticaj jedne zemlje od ratovanja ili korišćenja novčanih transfera kao diplomatskog sredstva.

Ovaj “mekani” uticaj osećamo i na sopstvenoj koži gotovo svakodnnevno. Različite države ga ostvaruju na poslovnom planu, u oblastima kulture, dizajna, privrede, kroz humanitarne aktivnosti… Navešću nekoliko primera koji su nam svima dobro poznati, ali ih ne prepoznajemo kao soft power: Italija je u celom svetu poznata po specijalitetima svoje kuhinje, a ne može se baš reći da joj je politički uticaj toliko penetrirao u svest stanovnika planete Zemlje. Turska gradi svoj imidž predano i decenijama unazad na nekoliko soft-power-planova, recimo u konditorskoj industriji, ili industriji bele tehnike, a najviše na planu televizijske produkcije. Naime, krajem 2011.godine turske tele-novele prikazivale su se u preko 50 zemalja sveta, od Pakistana do Južne Amerike. Turska TV produkcija mnogo je profesionalnija od latinoameričke, i na planu samog scenarija, i u smislu kvaliteta slike, odabira glumaca, kostima, itd. Svedoci smo ogromne popularnosti u celom svetu serije Zlatni vek, o osvajanjima i životu Sulejmana Veličanstvenog. Možemo i da skratimo priču na sistem asocijacija: Nemačka – kvalitet, mehanika, preciznost. Švedska – dizajn, standard, skromnost. Japan: hi-tech, pop-kultura, donacije. Koliko god beznačajno Vam može u prvi mah zvučati, imidžu zemlje doprinosi i svaka pojedinačna stvar koja ostvari globalni uspeh. U slučaju Švedske, na primer, to su i Volvo, i H&M, i Abba…

Kad pomenuh Abbu, ono što je ovu grupu „lansiralo“ putem svetskog uspeha beše izbor za pesmu Evrovizije. Večeras je prvo polufinalno veče Eurosonga. Eto još jednog izuzetnog primera soft power-a. Naivan je onaj ko misli da je ovo samo takmičenje lakih nota. Naravno, paranoičan je onaj ko tvrdi da je to nekakva belosvetska zavera i politički festival iza kojeg stoje tajne službe. Istina je negde između: za izvođače koji bi želeli promociju van svoje zemlje ovo je idealna prilika. Za zemlje koje bi želele promociju van političkog plana, ovo je takođe idealna prilika (naročito za zemlje-domaćine): mnoštvo stranih novinara „sjati“ se u jednu zemlju, eto prilike da se o njoj izveštava na drugačiji način, apolitičan način. Ovu priliku za Srbiju ispravno je prepoznao pokojni mag marketinga Dragan Sakan, kome je poveren imidž delegacije koja je i donela pobedu Srbiji pre pet godina: on je, naime, celokupan vizuelni identitet bazirao na elementu koji je suprotan aktuelnoj percepciji Srbije – srcu. Na svim press konferenijama i drugim javnim pojavljivajima Marije Šerifović i delegacije lajt motiv bio srce nacrtano na spoljnim stranama šaka spojenih u molitveni položaj. Tako je zemlju koja je je u Evropi i svetu (nažalost) najpoznatija po tome što je na samom kraju dvadesetog veka okrvavila ruke u ex-Yu ratovima, pokazao jednu drugu, emocionalnu dimenziju. Kao što smo videli, to je pomoglo da naredni Eurosong bude održan baš kod nas.

Još studioznije je ovom zadatku pristupio Azerbejdžan. Setite se te godine kada je Beograd bio domaćin Eurosonga – mesec dana pred samo takmičenje širom zemlje osvanuli su bilbordi koji su reklamirali predstavnike Azerbejdžana i pozivali da se glasa za njih (jer, svakako za svoju zemlju glasati ne možete, takva su pravila). Sličnu propagandu Azerbejdžan je ponavljao u svakoj sledećoj zemlji koja je bila domaćin Eurosoga. Azerbejdžanski nastupi bili su godinama najpomnije pripremani, uz skupa angažovanja kompozitora, koreografa, stilista, itd. Da li zbog toga, ili zbog paralelne promocije same zemlje kao dobročinitelja koji grade parkove za decu (jer, Tašmajdan nije jedini park u kome stoji spomenik diktatoru Hajderu Alijevu, naime, njegov sin, Ilham Alijev, aktuelni predsednik Azerbejdžana, širom Evrope donira velike sume za izgradnju parkova, pod jednim uslovom: da u parku stoji spomenik njegovom ocu), tek Azerbejdžan je ove godine zemlja domaćin Eurosonga.

 

Veliko je pitanje da li će Azerbejdžan iskoristiti potencijal koji Eurosong pruža za promociju zemlje. Već sada, i pre samog festivala, iz ove zemlje dolaze samo kontroverzne vesti vezane za organizaciju: deo grada koji je bio funkcionalan srušen je zbog izgradnje dvorane za Eurosong; samu dvoranu grade firme u vlasništvu predsednika, po cenama gradnje znatno višim od realnih; na čelu organizacionog odbora Eurosonga je predsednikova supruga, a zet će biti specijalni izvođač. Mnogi smatraju da je uopšte neprimereno i dati pravo na organizaciju muzičkog festivala zemlji u kojoj još ima političkih zatvorenika, a zatvaraju se i novinari koji kritikuju vlast.

Srećna okolnost za nas koji još uvek gledamo Evroviziju sa istim naivnim žarom kao u vreme kad smo bili deca, pa smo te večeri smeli da ostanemo budni do ponoći (druga prilika je Nova godina), jeste činjenica da su pravi organizatori Eurosonga ujedno i većinski vlasnici ovog festivala (a i profita od reklama, SMS-a, isl.) Nemačka i SAD, te da je ekipa koja realizuje sam događaj i TV prenos zapravo američko-nemačka, pa zemlja-domaćin nema mnogo prostora za brljotine. Zato uvek umrem od smeha kad mi neko kaže da je Evrovizija koja je održana kod nas jedna od najbolje organizovanih, i da je to zasluga RTS-a!


Autor: Milica Čalija