Teslio

Već je, gotovo naučno potvrđeno, da u današnje vreme jedan juri, drugi kulira. Pitam se, da li vremenom postaneš programiran za ulogu koja ti je sticajem nesrećnih okolnosti dodeljena ili u hodu učiš tekst. Ranije su bar žene bile te koje su bežale pred pohotnim jačim polom. Danas je, što je takođe potvrđeno, situacija znatno izmenjena. Možeš da obučeš svoju najlepšu haljinu, odeš do frizera, osećaš se poželjno i upotrebiš sav svoj šarm, a da i dalje prođeš neopaženo. U stvari, opaženo, ali samo to. E, od tog epohalnog trenutka, čini mi se, žene su krenule da budu te koje jure. Možda je to zato što su se i previše uživele u ulogu nedodirljive, pa nisu ni primetile da više nema nikog oko njih da ih dodirne, a možda je to zato jer su muškarci rešili da evoluiraju i okrenu situaciju u svoju korist.

Kako god okreneš, jedan nadrlja. Međutim, ono što mene muči u poslednje vreme je što sve više počinjem da verujem da i sadista i mazohista uživaju u svojim rolama. A ono što me već plaši je činjenica da je više ovih drugih, pa se prvima nenadano namesti takva podela i onda su zbunjeni, jer vode igru ili učine sve u svojoj moći da izmene situaciju, ili im brzo dosadi.

Da ne filozofiram mnogo, evo par konkretnih primera.

Ona se žali da je ne zove, sumnja da je vara, nervira se jer mu je sve drugo preče od nje, plače jer je zaboravio njen rođendan, a i dalje ga ne ostavlja, iako joj gotovo ništa u toj vezi ne odgovara. Njemu, pak, prija što je ona uvek tu i što sa njom radi šta hoće, ali isto tako verovatno švrlja sa strane u potrazi za onom koja će njemu da pomrsi konce. E, sad… Do preokreta može doći, ili u slučaju da njoj prekipi pa reši da promeni taktiku, što njemu momentalno postaje čudno i počinje da smišlja kako da sve vrati na staro, ili ona nađe drugog i nakon njegovih par neuspelih pokušaja da opet bude njegova, upravo on postaje pijavica kakva je ona do tada bila.

Isto je i u slučaju da muškarac juri, a žena se migolji. Njoj (koja je, inače, oduvek želela džentlmena, pametnog, brižnog i duhovitog muškarca) sada smeta što on pamti dan kada su se prvi put poljubili ili joj je suviše patetičan ako joj napiše pesmu i zove je na svakih pola sata da vidi kako je kada je bolesna, pa beži, i bežeći verovatno kreće da trči za drugim. Onim koji ne zna ni da li ima brata ili sestru. Onda se na njega žali, kuka, pa se vraćamo na prvi, sada već utvrđen primer. U slučaju da “papuča” prestane da uzdiše za dotičnom, prvo pitanje koje će joj proći kroz glavu biće: “Da li je našao drugu?” i premda će iz nje govoriti čista sujeta, ona kreće po prvi put u životu da ga zove i insistira na viđanju. Ukoliko “papuča” posustane, ona će uvideti da je samo pokušao da okrene list, pa će mu lako okrenuti leđa, a ako istraje u tome ili je, pak, rešio da jurca malo za nekom drugom, ubrzo će dobiti svoju senku, jer se ona naprasno zaljubila i “shvatila da je, u stvari, on bio taj.” Komplikovano, je l’ da?

Znate, ja bih tako mogla u nedogled… Mene samo zanima ko je tu lud? Čini mi se da nema više ljubavi na prvi pogled već ljubavi na prvo odbijanje. Vidim da sad čak i devojčice razmišljaju koliko puta da zazvoni telefon pre nego što se jave simpatiji. Pitam se, ako je recept za “srećnu vezu” imitiranje Toma i Džerija, kako znaš kad je dosta? I da li je vredno gubiti vreme na sve navedeno? Ili pak, što bi Rozga rekla, biti solo igračica? Sem vas koji ste u srećnim vezama, zanima me koliko ima onih slobodnih, koji su trenutno (hteli, ne hteli) u sličnim situacijama?!

Wannabemagazine.com