Teslio

Četiri bezbojna zida ne daju duši da se konačno telu otme. Ta ista tumara po sobi, sudara se sa knjigama sa srećnim krajem, udara o krevet, odbija se od tavanice, pada na pod, upliće se u tragične misli, i nikako iz ove, ipak prazne sobe, da izađe.

Prisećam se svega baš sada kada ne smem. Setim se svakog našeg smeha. Ne dovršavam misli. Kroz stomak mi se gadna bol provuče, zaustavim disanje, suze su još jednom pošle.

Cigaretu za cigaretom palim. Ne marim što sam čupava, što se maskara razlila po upalim očima, a pisalo je na njoj “waterproof ”. Ko me sve slagao nije! Ili je bolje reći, kome sve poverovala nisam.

Kraj kao beskonačnost. Kraj kao plovidba Aherontom. Kraj kao usisivač duše. Kraj kao sklop otrovnih reči “nikad više”. Kraj kao “nema me više”. Kraj kao tačka od koje ne vidim sledeće.

Ne uspevam da proračunam šta me više boli. Da li to što se iz gluposti kraj dogodio? Da li to što mi nedostaje? Da li to što će mi tek nedostajati? Da li to što na živo ležim na operacionom stolu surovog života?

Seku me činjenice da sam odbačena, izneverena, prevarena, odjednom nevažna i brzo smenjena. Nije moguće da sam bila “sezonski radnik” u njegovom životu. Nije! Znam o čemu smo sanjali, znam ga u duši!

Šta ću ja sad kad sam pored njega zaboravila kako sama da dišem, odem do supermarketa, namestim sobu, obučem se, uputim se negde…

Gleda me telefon. Kunem se da me on gleda, a ne ja njega. Muči me. Zašto telefon postoji?! Sasvim neželjeno sredstvo za vreme raskida. Nosite ga, dajem ga za džabe!

Jedan, pet, osam, dvanaesta poruka bez odgovora! Više ne znam za stid. Šaljem i trinaestu. Svaka od njih jedna na drugu liči, ali nijedna ne liči na mene. Ne uspevam da pronađem reč dostojnu moje mizerne unutrašnjosti. Ne postoji. Otvaram rečnik: agonija, melanholija, nostalgija, strah, depresija, nemoć, izbezumljenost, psihičko rastrojstvo, nemir, nespokoj, praznina, ništavilo, opet agonija, opet nemoć. Četrnaesta poruka. I dalje me ne razume.

 sve se vrti između suvih usta, dosta vode, mnoštvo anksiolitika, trčkaranja do WC-a, namerno brutalnog pada u krevet u želji da tu nekako poginem pri padu. Smešno. Nasmejem se. Ne smem da se smejem, brzo ponovo i zaplačem. Krevet me asocira na vođenje ljubavi. On u meni i jedino moj. Slušamo se kako uzdišemo, gutamo se telima i nepristojni ponižavamo čist seks uzdižući vođenje ljubavi. Ne volim asocijacije. Nastavljam da plačem.

Ono čega sam se bojala nisu bile njegove reči, već njegovo ćutanje.

“Nazovi me.” Dvadeseta poruka.

Wnnabemagazine.com