Teslio

Budi me hladno jutro, prethodnu noć podešeno zvono koje me podseća da počinje još jedan dan u kom više nisam dete nego odrasla devojka, nadomak 24, koju čeka set neizbežnih obaveza tog dana. Pripremam kafu, jaku, crnu, bez i trunke šećera. Pripremam se i za tuš, težak je korak od toplog ogrtača do prohladnih pločica dok ih ne zagreje para. Odabiram šta bih obukla, ništa preozbiljno, ništa dečje, nismo tu da trčimo ispred vremena, nismo tu da zauvek budemo deca. Rutina. Rutina. Rutina. Čini se predosadno, zar ne?

Moj emotivni život, zapravo, nema nikakve veze sa rutinom mog dana, to je onaj kutak vremena o kom biram da ne diskutujem javno, pa ga u ovim redovima neću pominjati. Ispunjen ili prazan, uzbudljiv ili bez i nagoveštaja avanture, moj je i tako ga i želim. Savetujem i vama – čuvajte svoju intimu mimo zlih jezika i otvorenih rasprava.

Sklonite svoju ljubav koju imate ili čekajte negde gde je zla misao emotivnih vampira neće posisati. Sačuvajte sebe, sačuvajte ljubav, sačuvajte sve što imate da date ili već dajete. Tako ćete naučiti da ne zavisite od tuđih saveta, dugih telefonskih razgovora sa ljudima koji su se, možda, već umorili da vas slušaju. Naučićete se zrelosti, emotivnoj, psihičkoj, duševnoj. Bićete tu negde gde žive odrasli, možda u prolazu, onako s nogu popiti koktel njihove mudrosti i produžiti dalje u pravcu koji ste zacrtali svojim cipelicama. I nećete se saplitati o priče i igrice onih koji misle da sve znaju. Nećete pretrnuti od straha da li ste dobro u delo sproveli nečiji savet. Bićete čisti pred sobom, okupani sopstvenim izborima i odlukama. A na kraju dana doći ćete u svoj hram zadovoljstva, onaj u kom vas neko čeka, u kom nekoga čekate, u kom nekoga sanjate.

Ne želim da me shvatite pogrešno. Ne propagiram osamu ili izolovanost od ljudi. Propagiram snagu, sopstvenu snagu koja će vas učiniti najpre osobama, pa onda nečijim partnerima, najpre samosvesnim ljudima, pa onda i nečijim prijateljima. Niko ne voli slabe, nesigurne ljude. Ne volite ih ni vi, priznajte. Niko ne uživa da na svojim plećima nosi i tuđe terete. Zajedno smo u ovom haosu koji živimo, a čarobni prah kojim smo posuti da bismo ostali zajedno jeste samopouzdanje i sloboda da verujete u sve što jeste, u svakog s kim ste, da naučite da strpljivo sačekate onog ko tek dolazi.

Razlog zbog kojeg sam vam ispisala gornje redove jeste odbrana mog stava da o ličnom životu neću pisati. Uvek ću pisati o ljubavi. O prijateljstvu. O davanju. O strasti. O odnosima koji se svakodnevno stvaraju i ruše. Ali sa distance, sa one fine linije koja deli ličnu istinu i teoriju, koja rastavlja neukus i ispovest iz nekog dnevnika i rubriku u kojoj se samo bavimo tim temama.

Prošla sam kroz hiljadučasovne savete prijatelja. Prošla sam kroz duge noći u kojima, ma koliko patetično zvučalo, nisam umela da se pokupim. Prošla sam kroz dane kada bih prošla pored mesta na kom smo se osoba X i ja nekada poljubili, pa počela da plačem, eto tako. Zato što sam žena? Možda. Mada, pre mislim da je zato što nisam umela da poštujem sebe kako je trebalo. Čini mi se da sada umem, a jedan od razloga je što sam, nakon nekolicinu puta zveknute glave o zid koji se nikako nije slomio, shvatila da je sve u meni. U mojoj snazi. Mojoj hrabrosti. Mojoj odluci. Mojoj moći da vladam sobom. Jedan od koraka do postizanja tog cilja je, a znam da će ovo mnogima pasti teško, ne premotavati scene, misli, dodire, moment u glavi, ne razmišljati zašto je nešto bilo tako i hoće li sledećeg puta biti isto. Recept je prepustiti se životu, pustiti ga da vas vodi tamo gde je naumio. Dovešće vas baš tamo gde treba da budete. Pokazaće vam osobu uz koju treba da budete. I vi ćete znati da je to vaš cilj. Vi ćete znati da su to ruke koje su se zbog vas rodile. Da vas čuvaju, da vas neguju, da vas pokriju. A to će se desiti kada se manete preopširnih pitanja i počnete da delate.

Ne tako davno završena knjiga “Voljeni” (Beloved) nobelovke Toni Morison (Toni Morrison) izvukla je iz mene tobogan najrazličitijih osećanja i misli koje su kao kakva preukusna čokoladna maštarija zaključile moj put do poimanja stvari, odnosa, odluka. Da vas ne bih uvlačila u fabulu knjige (tematika, možda, nije po svačijem ukusu), izdvojiću vam deo koji je meni značio dosta i koji sam apsolutno nesebično podelila sa svima koji su mi se obratili za bilo kakav savet. Pol D (Paul D), jedan od junaka knjige i izmeđuo stalog čovek, čini se, slomljenog duha, izmučenog tretmanom robovlasničke Amerike, sažima, parafraziraću, ljubavne odnose na sledeći način: “Suština je nikoga ne voleti previše i nikome se ne davati previše. Jer u jednom trenutku shvatićete da više nemate šta da date, a treba vam, ovog puta vam zaista treba.”

Odlučila sam da se vodim tom mišlju koliko god mogu. Kao i program vežbanja, emocije se lako daju kontrolisati samo ako ste voljni da pokušate. Prvih pet vežbanja je teško, ali onda uskočite u haljinu koju niste mogli dugo da obučete i odjednom želie da vežbate dva puta dnevno. Povredili su vas jednom, dva puta, tri puta… i postajali ste sve slabji i nesigurniji, svako sledeće “vežbanje” bilo je teže. Međutim, ono što ste odlučili da primenite jeste davanje na gram, tako da uvek imate čemu da se vratite ako vas neko kome ste verovali izda. Slomljeno srce? Smejurije. Premladi smo za te priče. Niko vas nije slomio, i da je hteo nije mogao, jaki ste. Jesu vas ranili, zato i živimo večiti rat i borbu da opstanemo i uspemo na polju nemilosrdnih borbi, otvorenih rana i teških dela. Ali niste slomljeni. U vama ima još toliko borbe, toliko svetlosti, toliko ljubavi da možete odživeti srećni još makar nekoliko života. Verujte mi. Ja to vidim u sebi. Vidim i u vama. Zašto vi to ne vidite? 

Rutina. Rutina. Rutina. Čini se predosadno, zar ne? Kafa je spremna, tuš se priprema da mi ulepša jutro. Dopada mi se ogrlica koju sam odabrala uz ovu belu košulju. Moj dan će biti dobar. Biće i vaš, samo prestanite da se osvrćete tražeći… nešto. Birajte put koji vodi napred. Tako ćete najlakše stići do sebe. Do cilja. Do nekog.

Wannabemagazine.com