Teslio

Kad smo drugarice i ja tek ulazile u pubertet, pesma „Jedne noći u decembru“ je još uvek bila jako popularna, pala mi noćas na ludu pamet, slušale su je mame, babe, tetke, tetkine drugarice, sve na onim gramofonima, i sve drhtavnom rukom, znate kako je to bilo – ne sme da ti zaigra ruka inače čuvar tehnike u vidu muške glave ima da zvoca tri dana ili da odluči on da pušta ploče čime ti, normalno, upropasti ugođaj.

Pevalo se na žurkama, uz gitaru, na ekskurzijama, diljem nam bivše zemlje, od Vardara pa Triglava, sve žmureći i zamišljajući vino i kamin dok ti razredna pokazuje mesto gde su drugovi partizani prolivali krv, jerbo nas nisu učili da volimo, to bilo kažnjivo, nego kako se nabijalo na kolac, prenosile poruke, iste te poruke gutale kad prigusti, prelazio Igman i ginulo za slobodu sve pevajući.

Sanjale smo, normalno, da nam neko izjavi ljubav baš u decembru i kaže – hoću da mi rodiš sina. Sanjasmo i taj orkestar mandolina iako pojma nismo imale, tako balave, kako izgledaju mandoline, ali smo osećale da je to nešto mnogo lepo i romantično. I taman počne u glavi da nam svira taj orkestar za koji nismo imale pojma kako zvuči, kad razredna arlaukne kako se Tito spuštao na očukanom  tiganju po snegu dok mi uživamo na sankama, i uruši snove u sekundi, još se i postidimo.

Taman se uživiš u jednu noć u decembru ona te ko maljem udari zavrat i prešaltuje na scenu kako previjaš ranjenike i još te tera da se udubiš i misliš kako bi tebi bilo.

Tragedija s tom pesmom je bila što su nam se za dugo vreme, sve dok nismo porasle u glavu umetnule sulude ideje da velika ljubav mora da se desi po ciči zimi, da ljubav i nije ljubav ako on ne angažuje orkestar i ne probija neku prtinu kroz smetove a da mi tu ljubav možemo da platimo samo ako mu rodimo sina, da mu nastavi prezime, jelte.

Kad porasteš skontaš da je mnogo veći problem da nađeš nekoga kome bi ti dovela orkestar pod prozor i pravila mu sina, nego da neko pronađe tebe. Pa ovako, u jednoj noći u kojoj treba da bude smak sveta, na pamet ti padnu svi oni koji su ti obećavali da će ti napraviti sina, to bila prečica do seksa, mislim, oni kad kažu da će ti napraviti sina to je izjava velike ljubavi, jelte.

Nego, noćas trebalo da nestanemo, ja se bacila na razmišljanje zašto bi mi bilo žao da me nema, šta to još nisam uradila, doživela i kome se nisam mile majke pa da mi na onom svetu, ili među vanzemaljcima, bude žao što ne rekoh pa kud puklo.

I ništa, braćo i sestre. Lajala sam i kad je trebalo i kad nije i o glavu mi se lupalo.

Sina sam napravila svakome kome sam htela i nisam posle priznavala, da me pečeš.

Ko baksuz se zaljubljivala uvek zimi samo što to nikad nije bilo uz orkestar mandolina, samo uz vino.

Neke stvari nikad nisam ukapirala, kako avion leti i kako onoliki brodovi ne potonu a mene dupe počne da vuče na dole čim prestanem da mašem ručicama. Nisam naučila da zlatna reč i gvozdena vrata otvara, to možda važilo kad su vrata bila gvozdena, ova današnja, bešumna, kao što znate, otvaraju sise. Broj pet. Najmanje.

Sve mi tako neke gluposti padaju na pamet.

Da nestane svet, ovakav, civilizovan i napredan, da moramo da počnemo od početka, ja bih načisto propala. Ne umem da muzem krave, porađam koze, koljem kokoške, jašem, ne umem da razlikujem korov od, recimo, graška ili šargarepe, totalno sam nepripremljena za preživljavanje – hajde svete, od početka, polako i s razumevanjem.

Ni vatru, more, ne umem da založim. Pokušavah da je založim, zajedno sa sestrom, ukrstismo dva balvana, izgoresmo tri Cosmopolitena, osmudismo obrve, duvasmo, molismo, kontemplirasmo kako su to pećinski ljudi sa dva oblutka i ništa, ne zapalismo je.

Šta vi planirate u Novoj godini, pojma nemam, ja ću da učim da palim vatru, porađam koze i koljem kokoške.

Kako da vam kažem, meni samo frka kako da preživim ako preživim.

Ako niste ukapirali poentu – proćerdala sam život a osnovne stvari nisam naučila.

I tako, probudim se jutros, svi mi još tu, reko’ dal da prisednem i da sačekam da se smaknemo, šta ima da radim, čemu, proradi antički filosof u meni uz prvu kafu.

Al’ ono poče, Cezaru se piški, ljubimcu se pije kafa, ljubimica ne može da nađe jaknu pošto ja takve stvari krijem od nje, i ustadoh.

Mis’im, ja u mnogim teškim životnim trenucima nisam imala vremena ni da se ubijem, o’kle mi prostor da dočekam kraj sveta pijući kafu.

Napomena: Upravo ste  pročitali vanredno glup post izazvan smakovnom histerijom, ja sam htela da mislim kako inače mislim ali mi svašta padalo na pamet. Pa i pored toga, ovaj moj post je pametniji od svake moguće vesti koja se pojavila ovih dana.

Ste tu?

Mahlat.rs