Teslio

Santa Teresa, Kosta Rika, 10:30

Playa Santa Teresa, Costa Rica

Stojim sam na plaži bogate obale. Gledam stopala u toplom, žuto-zlatnom pesku i razmišljam. U daljini Pacifika se pojavi poneki surfer jašući valove. Voda ispred mene je tamno zelena, pomešana sa braon peskom nanesenim sa zadnjim valom. Malo u daljini je plavo-zelena, a još dalje prema horizontu se stapa sa tamno plavom pučinom.

Opuštajuće.

Penušavi valovi od neka dva-tri metra visine se prepliću noseći moje misli i poneko plutajuće drvo.
- Pomislih, da nadjem jedan lep komad i ponesem nazad kući? Mogao bi da ga osušim, lakiram, napravim stalak i postavim u stan kao komad umetnosti majke prirode. Bila bi to lepa uspomena iz Kostarike.

Nadjoh jedan nasukani panj pored palmi i stavih ga pored sebe. Zabio sam ga u pesak i posmatrao. Onako lepo zaobljen od silnih udaraca valova i neprestane masaže peskom dobio je umetnički oblik.

I tako stojimo ti drvo i ja u hladovini, zabijeni u pesak i gledamo jedan drugog. Slušamo šum valova Pacifika. Iza nas je Mango šumarak sa ponekom palmom koja je uspela da se probije do svetla. Korenje drveta manga se raširilo po plaža i izgleda duboko usadjeno u tlo. Moj novi prijatelj drvo je nekada imalo koren. Sada je ovde zabijeno u pesak, polutrulo, izmučeno, cedeći slanu vodu kojom se napojilo dok je plutalo.

- Odakle li je?
- A ti?
- Gde li je tvoj koren Siniša?
- Koliko dugo još treba da rasteš da bi procvetao i pustio svoje korenje?
- Da li ćeš uspeti da sazreš? Da li ćeš uspeti da preneseš svoj polen, životna iskustva i svoje udarce valova na sledeće generacije?
- Opet razmišljaš o gupostima. Sve u svoje vreme.

Drvo izgleda kao da me pažljivo sluša. Pesak se već skroz osušio na obojici. Uskoro će podne. Sunce suzbija senku oko nas. Iznad mene kruže crne ptice lešinari. Mora da je nešto uginulo. Prišao sam i osetio miris uginule životinje. Ljudi počeše da se okupljaju da vide šta se dešava. Njihovi pogledi izgledaju zastrašeno kao da prvi put gledaju ples života i smrti.

Lešinari su uvek tu, uvek prate.


U tom momentu sam shvatio da ne treba da nosim drvo nazad sa sobom. Ne treba da ga pomeram. Svi imamo svoje mesto. Ono je već postalo deo mene i mojih korena. Stavio sam ga ispod drveta manga da se ponovo rodi.