Teslio

Ne daj se Zvoncice, ne daj se godinama moja Zvoncice.
Drukcijim chaterima i navikama,
jer jos ti je soba topla, prijatan razgovor
i razne tastature...
Imala si vise ukusa od mnogih
tvoja soba... divota

Gazda ti je, ponekad, u bolnici
uvjek si se razlikovala
po boji teskstova svojih chatera, po osmesima,
pratila si sve od jutra do sljedeceg jutra
i rusila samo one dosadne, terane jesenjim vjetrom
kao list niz jednu Beogradsku padinu.

U vecernjem sam odelu, i opkoljen opovima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Zvoncice.
Dugo smo pripremali sva ova poznanstva
dok jednom, skoro slucajno uz usijanu tastaturu i sa svega nekoliko recenica, lose prekrivena zelja
ne dovede do razmene telefona
carice i plemkinjo nasa...

Pokisla ulica od prozora dalje
i sum predvecernjih tramvaja...
Lepi trenutci nostalgije, ljubavi i nase klupice u parku iza Metropola,
Upotreba zajednicke pricaonice
i memoserva, ako me neko trazi...

Ne daj se Zvoncice,
Evo me ustajem tek da promenim skriptu,
dali je to nepristojno u ovakvom casu, Professional, Achilles, Camel Master, PMei,
Meni je ipak najdrazi pocetak...
raspolazem s jos milion njeznih i bezobraznih trenutaka nase mladosti,
koja nas, nekim novim bojama
vodi da idemo dalje,

Ne daj se Zvoncice.
Znam da ce jos biti mladosti, ali ne vise ovakve

blesave i vrludave... sa tobom cemo ostati mladi...

Ako svi ostali ostare, nasa ce im mladost tesko pasti,

a bicemo uvek mi u pravu jer samo zajedno na ovoj obali koju su mnogi napustili i predali bezvoljno

A ponovo sija sunce,

kao sto vec sija u mislima svih zaljubljenih srca,

i nebo od svile, udaljeni glasovi koji se mesaju glas voljenog bica, prijatelja, roda, brata ...
i dok si tu sa nama.. nisu vazne kise
nestale svetlastom belinom ... jos malo price...

Ne daj se Zvoncice...