Teslio

Ja,

kći Božja,

Srbija,

izjavljujem dragovoljno,

kroz lance i žicu,

pred svedocima,

Silom, Mukom i Nepravdom,

da kriva sam i da priznajem krivicu!

Kriva sam što sam neko

a ne niko i netko.

Kriva sam što u doba

opšteg Srbobrsta

idem u pravoslavnu crkvu,

doduše, poretko,

i što se krstim ovako

s tri prsta!

Kriva sam što jesam,

a treba da nisam.

Kriva sam odavno,

što stojim uspravno

i gledam u nebo, umesto u travu.

Kriva sam što se drznuh

protiv krivde.

Kriva sam

što opet slavim svoju Krsnu Slavu!

Kriva sam što pišem i čitam

ćirilicom.

Kriva sam što pevam,

smejem se i psujem

(a ponekad i lajem).

Kriva sam, i priznajem

da ne znam što znam, i da znam što

ne znam.

Kriva sam i da završim

s najvećom krivicom

(pre nego što se zacenim od smeha).

Kriva sam, tvrdoglavka,

što sam Pravoslavka

i Svetosavka i što ne verujem

u sveti zločin i oproštaj greha!

Kriva sam i grešna, dakle što

postojim

i kad već postojim i još drsko stojim

što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam

da sačuvam glavu,

izgubiću časni krst i krsnu slavu.

Ako ne priznam,

crno mi se piše,

ceo svet će na moju Zemlju da kidiše.

Rulje bivših ljudi,

lopova i golja,

čopori robota i drugih monstruma

kidisaće na moje voćnjake i polja

i na moje bele kuće pored druma

oko kojih, kao najlepše odive

cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Moja ružna slika,

ozarena lika,

koju umnožavate u večeri i jutra,

to je slika vaše svesti i podsvesti.

To nisam ja, spolja,

to ste vi - iznutra!

Mnogo smo važne,

zemljo moja mila.

Ja i moje sestre,

Istina i Pravda,

čim se na nas digla ovolika sila,

čim su na nas zinule krivda

i nepravda

Šta će ovde džihadlije,

krstaši,

Ameri,

koji mi čereče sinove i kćeri.

Mora da su čule belosvetske bande

da imamo zlatna Srca,

pa ih vade

da ih presade u sopstvene grudi,

ne bi li i oni tako bili ljudi.

Ja se ne plašim smrti crne duge,

već ropskog života i bolesti duge.

Smrt je česta pojava medj nama Srbima,

kao što su proleće,

leto,

jesen,

zima.

I nije strašnija

pogotovo danju

od suše,

poplave,

zemljotresa,

mraza.

Kad je čovek sretne na svome imanju,

okadjene duše i svetla obraza.

Zlonamernici,

siti i maniti,

sve mi zabraniste u rodjenoj kući.

Al ne može mi niko zabraniti

da pevam i da se smejem, umirući.

A to se vama više ne dogadja,

ni kad svadbujete,

ni kad vam se radja!

Poštedite me koca i konopca

i razapnite me na vrhu planina

kao vaši praoci što su mog praoca

Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da gledam,

a vi zažmurite.

Inače će vam se oči rasprsnuti

od sjaja mog lica.

Samo požurite!

Što me pre razapnete,

pre ću vaskrsnuti!