Teslio

...то је кућа Максових месара.“

Веома популарни стихови, које у глас пјева разуларена усташка омладина (и не само она) заједно са музичком перјаницом „Ендехазије“, Марком Перковићем „Томпсоном“, су ових дана на импресиван начин показали да неке ствари кроз вријеме и простор чине запањујућу константу у нестабилном свјетском поретку.

Поред свих ратова, друштвених тумбања, атомских потреса и економских криза, „Ендехазија“ може за себе, са изразитим „поносом“, да понесе епитет „државе“ у којој се неке ствари никада неће промјенити.

Узмимо госпођу Влаисављевић, пардон Косор, премијерку Хрватске.

Више од Косориног сумњивог (српског) педигреа запањују њене изјаве поводом 66. годишњице пробоја заточеника Јасеновачког логора. Госпођа Косор, наиме, на комеморативном скупу није пленила само својом познатом аеродинамичном фризуром, већ је показала да се не либи ни да буде промотер „револуционарних“ погледа на новију историју. Када би се њен овогодишњи говор у Јасеновцу уврстио у историјску дисертацију, то писаније би могло да носи наслов „Како од жртве направити убицу – Како од Србина будалу“.

Тако госпођа Косор карактерише усташки режим Анте Павелића као „зло“. Али се по њој „зло“, за које се мислило да се више не може догодити, ипак опет догодило...у Вуковару...и у Сребреници. Поред ове изјаве блиједе чак и ријечи (не)намјерног сарказма хрватског предједника Иве Јосиповића, да се већина хрватског народа у Другом Свјетском Рату борила против усташког режима Анте Павелића.

Не би било у реду ако би сада неко констатовао да је госпођа Косор једна обична глупача, која нема појма о историји. Зна она врло добро (х)историју, зна она и да се највећем броју јасеновачких жртава никада ни име неће сазнати, иако она тврди да се „све“ чињенице данас знају, па и имена жртава. Дакле поставља се питање да ли један нормалан човјек средњег нивоа интелигенције треба да буде шокиран њеним изјавама.

Одговор је веома једноставан – не треба.

У свакој другој држави би Косорка морала да поднесе оставку на своју функцију и да се суочи са кривичноправним гоњењем. Тако је својевремено предсједник њемачког парламента, Филип Јенингер, морао да се повуче из политике зато што је 1988. године поводом 50. годишњице новембарских погрома над Јеврејима пред Бундестагом одржао говор у коме је цитирао нацистичку идеологију и нацистичке вође од којих се у даљем говору по мишљењу јавности није довољно дистанцирао.

Такав расплет у Хрватској није могућ јер је добар дио јавности у погледима на Јасеновац, Србе и „Олују“ у многоме радикалнији него што то ријечи Косорке и Јосиповића могу дочарати.

Хрватска константно уређује свој државноправни поредак по оној старој пословици „Бјежте псине преко Дрине“. Српски народ је од коснтитуивног народа деградиран на националну мањину. Уз благослов хрватске државе ради се на стварању „хрватске православне цркве“, док се у Загребу секу вене за ратним злочинцима здруженог злочиначког подухвата, „Олује“.

И напокон – највеће хрватске узданице у цијелом том подухвату јесу Хрвати који – иронија историје или шта ли је – имају српско поријекло.

Тако је Косорка – уствари Влаисављевићка – уз асистенцију конфузног и помало смијешног Милорада Пуповца заузела бусију у политичкој фотељи, у којој је повремено вербално угрожава глава ХСП-а Данијел Срб. У спортској јавности су донедавно главне узаднице били Марко Поповић, Игор Хинић, Милош Милошевић, Аријан Комазец, Миладин „Дадо“ Пршо, Милан Рапајић, Стојан Вранковић и Дражен Петровић, док су на умјетничкој сцени још увијек актуелни Северина Вучковић, Арсен Дедић (који по својим ријечима има „пријатеља“ у Хагу), Рајко Дујмић, Владо Калембер, али и Борис Новковић без чијег покојног оца, Ђорђа, пјесма „Данке Дојчланд“ никад не би угледала свјетлост естраде. Додајмо још и чињеницу да је Србин Јосиф Руњанин компоновао хрватску химну.

Послије свега би се могло говорити о трагикомедији да није...е да није хрватска историја поплочана несрећом другог народа. Хрватска се до дан данас највећим дјелом гради на искључивости или отвореној мржњи према свему шта замирише на Србију или српски народ. Зато и не треба да чуди чињеница да Марко Перковић може без проблема да напуни један Максимир гдје онда са својим истомишљеницима оргија у духу усташко-фашистичке идеологије.

Не би никога требало изненадити ако би којим случајем хрватска политичка елита у будуће продефиловала кроз Пребиловце и Житомислиће уз стихове

„У Чапљини клаоница била, пуно Срба Неретва носила.

Ој Неретво теци низа страну, носи Србе плавоме Јадрану.“

Можда би се само господин Јосиповић малчице најежио када би му домољуби поручили:

„Ој Рачане јебо ти пас матер, и ономе тко је гласа за те.“

Ипак је покојни Рачан био његов партијски друг. Али кога нема тај није ни битан, па ће и Јосиповић без проблема сварити овај залогај.

А што се тиче Срба, њих нико из Загреба није ни морао да прави будалом, они су то већ сами учинили. За оно мало српских политичара, што као „алиби-привезак“ шљапају за својим хрватским „партнерима“, је у овом моменту битније да на улици не буду идентификовани као Срби, јер у хрватском јавном мјењу постоји теорија завјере да су управо Срби са својим доушницима у Хагу „смјестили“ Готовини и Маркачу по двије деценије непланираног одмора у прдекани.

Од политичких кругова из Београда реакција се са разлогом није могла очекивати, са обзиром да предсједнику Тадићу много боље иду извињења него притужбе, док се опозиција забавља питањем колико дуго још Томислав Николић може да избјегава кухињу своје супруге.

Све у свему, на западу ништа ново. А и послије ове халабуке и „бум-траса“ биће опет довољно Срба који ће се и ове године запутити на годишњи одмор у „лијепу њину“. Ту не помажу ни Косорка, ни Јосиповић, а ни Перковић. Вјероватно не би помогла ни она усташка стара: „Колико пута још треба да вас кољемо да престанете да нас зовете браћом?!!“ Луди Србин би на то одоговорио: „Мислим, немој молим те...брате.“