Teslio

                                                    2

Trudeci se da svom snagom verujem da ce se on i ovog jutra vratiti u park,  sedela sam na istoj klupi i cekala. Ovaj put nisam ponela nista sa sobom, nisam pisala, niti crtala, samo sam cekala. 

Najednom, neocekivano i u trenutku kada sam vec polako  pocela da gubim nadu, on se pojavijo. Videla sam ga kako lagano koraca poplocanom stazom. Nervozno sam skrenula pogled.  I dok mi je srce lupalo u grudima, ruke su mi lagano trnule. I bas kad sam se nasla u situaciji koju sam toliko prizeljkivala,osecala sam se kao da se drzim za elektricni napon, koji je sve vise tresao moje telo svakim njegovim korakom. Dok sam pokusavala da lomljenjem prstiju povratim toplinu dlanova, prisao je seo pored mene. Izvadio je iz dzepa presavijeni crtez:

-Cime sam ja ovo zasluzio? - pitao je tako nezno, da su ruke u trenu prestale da mi se tresu.

-Vidite, ja sam juce dosla u park da bih pobegla od onih ljudi kojima je dosadilo moje patnje za nekim ko me je ostavijo na krajnje ponizavajuci nacin. Bila sam ubedjena da nikada necu moci da ga prebolim, a onda sam ugledala vas.  Na neki krajnji glup nacin, koji verovatno i dolici  mojim godinama, pocela sam da se posmatrajuci vas zaljubljujem. Onda sam shvatila da je moja tuga zaista bila  smesna i kako je lako ponovo se zaljubiti, samo ako imate to u sebi... Mislim, sposobnost da se zaljubite. To sto sam vas nacrtala bilo je tako impulsivno, da sam i samu sebe iznenadila. Ali, poneta cela prica je da sam, zahvaljujuci vama, nekoga prebolela i da sam zato pomislila da ovaj crtez treba da poklonim vama, u znak zahvalnosti.

-A zasto si ponovo dosla?

Na ovo pitanje nisam znala sta da odgovorim. I dosadasnji tok razgovora mi je neprijatan, a sada je trebalo da mu kazem da sam se nadala da ce i on doci, da sam zelela ponovo da ga vidim. Osetio je da mi je neprijatno i nasmesio se:

- Kazes da si se zaljubila?!

Kako mozes da se zaljubis u nekog koga ne poznajes?

- Naravno da moze.  Zaljubljivanje je stvaranje iluzije zasnovane samo ne izgledu i pojavi. Ne mozes da volis nekoga koga ne poznajes. Vi ste to pobrkali... nasmesila sam se .

-Dobro. U svakom slucaju, hvala ti na prelepom crtezu. Na trenutak sam pomislila da je to kraj.

-Ali... Zeleo bih sa znami tvoje ime- pogledao ne plavim ocima stvorenim da me opiju. 

-Anja. Zovem se Anja.

- Pretpostavljam da studiras slikarstvo?

- Ne, studiram psihologiju, crtanje je samo jedan od mojih hobija.

- Jako si uspesna u tome.

-Hvala. A vase ime?

-Aleksadar, Sasa... Ja sam arhitekta.

Primetila sam da nas oskudni razgovor vise lici na unakrsno ispitivanje, nego na upoznavanje. Oboje smo se ustrucavali dapricamo, oboje samo bili zbunjeni, iako sam u pocetku mislila da se samo ja plasim. Iz njegovih bojazljivih pitanja shvadila sam da je strah obostran. I on je dosao iz istih razloga kao i ja, samo sto je to prikrivao izgovorom o objasnjenju. Razgovor je dalje tekao malo poustenije. Pricala sam o svojim hobijima, studijama, o on je, izmedju ostalog, pomenuo i da ima zenu i decu, sto je meni trenutno sledilo pogled.

-Verovatno si i sama pretpostaljala da sam ozenjen, lai za slucaj da nisi, ne bih zeleo da pomislis da te foliram. 

Bio je u pravu. Ja sam bila potpuno iskrena,  pa zasto ne bi i on? vreme je suvise brzo proticalo i shvatila sam da moram da krenem na predavanje. Ustala sam.

- M oram da idem, imam casove na fakultetu.

-Sacekaj...-povukao me je za ruku.-Hajde da se nadjemo sutra popodne u kaficu pored parka.

Negde sam procitala da ne postoje dileme, samo strah da uradimo ono sto zaista zelimo, a ja sam zelela da ga ponovo vidim.

-Vazi. Doci cu tamo oko pet.

-U redu. Onda do sutra u pet.

                                                                     NASTAVICE SE.