Negdje duboko u sebi... Znam... Cuvas jos znak... Koji topi sve sve moje snove teske... pretjesan... Za tvoju usku suknjicu... od snova...od srece.. Ne vidim vise sjenke... Osjecam ocaj od boa.. I samo nekada... Sunce pojavi se... I sve moje..zauvjek... Tvoje postaje... I kad se okrenes... Sunce ponovo nestaje... Mi smo kao neka djeca... Koja zele zvijezde da uhvate... Mi smo samo djeca... A ti tako lako... Skidas svoju suknjicu... Od snova...od srece... i samo nek pali se... Sve sto dugo u mraku bilo je... I sve sto moje bilo je... Za uvjek... od uvjek.. Njegovo postaje.. Od snova..od srece...
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Svako ko lako suknjicu od snova shvati..jednom ce je potrgati..
Tek onda nek izvoli..da vidi kako to..boli
u poeziji....
svaka cast...
:)))
Dopadljiva pesmica...:)
U principu..ja ne volim da gledam u sunce..zaslepi me..ali zato volim posmatrati suton..
Volim da blenem i u zvezde, i zamislim..da je jedna baš moja...
Dakle..pokušala sam biti metaforična..ako si uvideo suštinu..biću srećna..
Bajno je, kada nas dotakne nežno..paperjasti dodir zadovoljstva u prepoznavanju misli i osećanja koja su nam prisna...
Slediću tvoje korake:)...........
:)