Davno su mi govorili… ali džaba kada ja ne znam da slušam:
“Zaboravljaju ljudi…”
I pokojni stari mi je često ponavljao:
“Sine, imaš za prijatelje samo mene, majku i sestre – i ako Bog bude dao da sebi nekada nađes srodnu dušu… i to ti je to… ne nadaj se ničem` boljem…”
Kao i što sam često slušao ljude kako kažu da možeš da budeš srećan ako imaš samo jednog jedinog iskrenog prijatelja…
Čuj samo jednog….
Ma ko im je mogao vjerovati ? Ja nisam.
Društvo i prijatelji su mi bili sve u životu.
Sjećam se kao da je juče bilo kada sam došao u ovu zemlju, a evo prođe vec i decenija I više od tih događaja…
Mogli su me poslati i na Mars, svejedno bi bilo. Potpuno otuđen, potpuni stranac, nisam znao ni jezik kako treba, čini mi se da sam i sopstveno ime zaboravljao u pojedinim trenucima.
Od onoliko drugova i drugarica, od onoliko veselja i opšte graje koja se po čitav dan i noć čula oko mene čak i u ona teška i podmukla ratna vremen -jer nema te puške i nema tog metka koji će utišati nečiji dragi glas, neki osmjeh, nečiju toplu ruku - ušetao sam se u potpunu tišinu…
Već drugu noć boravka ovde sam odnekud nabavio telefonski imenik i počeo da ga listam, da vidim ima li igdje naših prezimena pribilježenih…našao sam nekolicinu doduše, ali naravno, glupo je zvati ljude i reći im…sta im reći ?
Vrijeme je prolazilo…Lutao sam Kanadom uzduž i poprijeko u potrazi za poslom dok se konačno nisam skrasio u nekom gradiću…
I kako to već biva, naravno da upoznaješ ljude. Nađes našu Crkvu, pročitas negdje da ima neka zabava, pojaviš se, staneš pomalo izgubljeno sa strane i posmatraš šta se dešava…ali prije ili poslije sve to fino krene.
Opet oko tebe ima nekih ljudi, nekih drugova i drugarica…
Nikada neću zaboraviti kako smo tih prvih nekoliko mjeseci pa čak i godina kukali kako je ovdje bezveze…jeste, mirno je, ima posla, možeš stvoriti život…ali nema dovoljno druženja, ne posjećujemo se, ne sjedimo kao nekada ispod vedrog neba i pjevamo uz gitare…kukali smo na sav glas da nam treba Ljubavi I ljudi…
A družili smo se, nije da nije. Bilo je izlazaka, i ludila…ali i tada, kao i sada kada pogledam unazad na te godine, sve mi se to činilo pomalo usiljeno, kao da je na guranje, kao da nismo bili iskreni jedni prema drugima..onako potpuno i bezazleno kao nekad…jedino uz pokoju časicu rakije bi se ljudi možda malo više otvarali, možda bi im duša malo glasnije zajecala pa su i ispustali neku toplinu oko sebe…ali inače…hmmm.
Ne znam…jeste bilo ljudi koji su znali biti tu da te saslušaju, mada izuzetno rijetko, jer ma koliko kukali da nam treba druženja, kada bi se i nasli zajedno, odjednom bi nam se ipak nekud žurilo… “ poslom, kume, poslom…”
I mada sam i tada podsvjesno osjećao i znao da to nije to, ipak se zbližiš sa nekim ljudima…počneš im vjerovati, možda počnu i oni tebi vjerovati, ko će to znati…Ali pomisliš da opet imaš drugove, prijatelje…znao si i da dočekaš ljude, i da ugostiš, i da se veseliš i smiješ…
Dobro, znalo je biti i nesporazuma, niko nije savršen, ali ti se često znalo učiniti da je sve kao nekad..iako bi dušu dao za samo još jednu nedelju onih naših sjedeljki, kada nas po petnaest sjedi zajedno i raspravljamo o muzici, o djevojkama, o ljubavnim patnjama ili srećama…ili da slaviš rođendan i imaš desetine i desetine ljudi da pozoveš na žurku, ili ih pozoveš samo onako, zato što si ih se zaželio… a sada ih više ne slavim…nemam zašto a i nemam s kime…
I neprimjetno dođu dani kao što su ovi.
Kada se umoriš od ljudi. Kada se umoriš od svih laži, od svih prevara, od svih praznih riječi…
Kada se umoriš od sebe, od onoga što si postao, svojom voljom ili ne.
Kada danima znaš da isključiš telefon i da se ne javljaš nikome. Ili mi se javi draga i kada neko i pita za mene kaže da nisam tu, otišao sam negdje…” poslom, kume, poslom…”
Kada više i ne izlaziš nigdje, ponajmanje na naša mjesta, gdje znaš da ćeš lažno nazdravljati i lažno će ti otpozdravljati…
Kada ćeš radije sjediti ispred ove kutije i družiti se sa njom…
Kada ćeš radije sam ići u šetnju, nego da pozoveš nekoga na kafu ili da ti se pridruži u igri basketa…
Kada ćeš radije sjediti na terasi, slušati bluz, posmatrati kako se jesen polako spušta na grane i zlatna boja zamjenjuje zelenu…
I samo ponekad, rijetko, uz zvuke neke stare pjesme pomisliti na ono što si nekada bio i gdje si ovakve jeseni dočekivao…
I obistini se što mi je stari govorio…jedino sam tu kada nazovem staru majku da čujem kako je i kada mi moja srodna duša dođe i privije mi se uz grudi…kada je zagrlim i poljubim i osjetim da ipak nisam sam…
Spade knjiga na jedno slovo…
Stvarno nisu lagali…
Eh…
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Sam si onoliko koliko zelis...upamti to moj prijatelju neznani...
Ljudi ima ako ima volje i zelje da se pronadju a ako se izolujes...pa nece ti niko doci da pokuca na vrata, uhvati te za uvo i kaze "E a sad idemo u grad na kafu/sok/kolace" i slicno.
i još kako Djole lepo peva
Nekada sam putovao po mesecu vilajetu punom hajdučije, a sada me ljudske oči plaše više nego vučije...:)
Lepo napisano.
Jeste prve dve godine bilo tesko. Muzika i gitara najbolji prijatelji. A onda, onda je postalo ludilo, svo dok nismo odrasli, bolje reci sazreli.
Pozdrav
DA !
Znam ko si posto si pre par godina pisao o zivotu u studenjaku, I blok, pisao si o ljudima koje poznajemo i dogadjajima ciji smo i sami svedoci bili :). Tim tekstom si cak i Draganu (Dzo, soba 185 I blok) naterao suze na oci :)
Pozdrav od Marije, Dzoa i Medeksa iz Banja Luke
Najbolji deo je 'Sibir nije za p1ck3, nego prave ljude!'
Pozdrav
Kao prvo moram da pozdravim Mariju i društvo iz Banja Luke, ovo mi je baš drago da si se javila, čudo jedno koliko mi je drago.
Valja i ova kutija nečemu, nema šta..:-)
MAKPO, odmah da ti kažem da se u Marijinom javljanju ne radi o tom Džou, ti misliš na Džo Molera, bome taj naš prijatelj zna lijepo pisati i uvijek je uživanje čitati njegove tekstove.
A da li sam sazreo...nemam pojma..ko zna želim li to, ljepše je ostati dijete ako ikako možeš..možda i ne znam šta to znači "sazreti".
Burazer...hahaha..to je ona dobra, stara, fora...ali nema od SFRJ ništa nit sam je ja prizivao...RIP što bi rekli i mada bi trebalo "o pokojniku sve najljepše"...hmmm...nešto ne znam da ćemo naići na takve komentare..:-)
AB...e baćo, veliš da su svi ljudi koji ti nešto znače tu sa tobom. Da je tako kod mene, nikada ja ovakav tekst ne bih napisao. Drago mi je da si srećan...ako si srećan...jer reče i ti da si na kraju ipak samo stranac...
Dawn, jeste tako...i kad se čujem s našima od tamo, kažu mi što i ti...ali ja ipak mislim da je lakše kad si među svojim narodom, ma kako teško bilo...
Možda bi za sve trebalo "kriviti" Šantića, hm?:-)
Da on ne sklopi onu " Ostajte ovdje", možda se čovjek ovoga svega ne bi ni sjetio...jer..
Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Ali da nije napisao on, napisao bi neko drugi...
Jackie, pozdrav.
I eska...ne znam ko je u pravu...ti ili jedan moj prijatelj. Stalno kuka za jednom izgubljenom Ljubavi a ja mu kažem : " Daj čovječe, lijepo je da si bar jednom volio, mnogi to ne uspiju nikad."
A on mi odgovori: " Ma idi, koja otrcana fraza, nije istina. Da nisam nikad volio, ne bih ovoliko ni patio i lakše bi mi bilo.."
Pa ti sad budi pametan.
Pozdrav svima i svako dobro od Boga...
Mada mislim da je to svakome a ne samo nama, da se osjecamo da pripadamo samo "kod kuce" u svojoj zemlji obicno, sa ljudima sa kojima smo rasli, sa kojim dijelimo isti jezik. Zelja za pripadanjem je toliko ljudska, karakteristicna svakome bicu... Pa sad, kad nam ne ide dobro mi nastojimo da krivimo okolinu a ako smo u stranoj zemlji onda i tu zemlju, i taj mentalitet i sve... ali bi nam isto tako bilo kod kuce. Koliko se mojih prijatelja iz BG zali na ljude i zemlju i da im je da negdje odu... Na kraju, sve je to u nama. Sve! I sreca i tuga. I gdje god da smo, i s kim god da smo, mi cemo na kraju dana ostati sami sa sobom. Zato covjek treba da nade sve sto mu treba u sebi... ako moze da se dostigne taj nivo. Da citiram moj omiljeni bend: "Find all you need in your mind, if you take the time" (Dream Theather)
Pozdrav svima :-)
Ljudska je to cud moj brate...
Pozdrav iz Kalifornije
To je zalosno,a inace ljudi,uzivajte u onome sto imate i ne mislite da je za zivot potrebno mnogo prijatelja, samoca nije lepa,ali je preko potrebna s vremena na vreme. Sve ce to proci,polako.NIkad se ne zna sta nosi dan,sta nosi noc.
Nesto tako sam mogla da napisem pre par godina, da sam imala zelje i snage da pisem.
Ja sam se vratila kuci. Posle deset godina. Dojadilo mi je.
I srecna sam sto sam se vratila.
Ovde nije sve idealno - siromasnije je, tesko, problemi na sve strane... Ali je moje!
Roditelji, sestre, braca, prijatelji...
Telefon mi zvoni non-stop, ali ne samo sluzbeni, vec i privatni - to je tako dobar osecaj!
Mozda je sve fikcija, mozda tamo nije bilo lose i mnogima i nije, oni uzivaju. Problem je uvek u nama i nasem licnom osecaju i dozivljaju zivota. Ja ovde zivim - radujem se i patim. Tamo zivela nisam.
Veliki pozdrav! Divan ti je tekst.
Nisi ni ti Srbo.))
Vidim da nema mnogo razlike, otadžbina ili ne, kao da nas je ta otuđenost sve uhvatila.
Ko će to znati, moj profesore, što bi rekli u Lepim Selima...ove "ferije" nikako da prođu.
Talkitna, želim ti sreću kada dođeš ovamo, ali da je svijet ovdje dijatemtralno suprotan od onog tamo - ipak jeste.
Eto, to je najbolje posvjedočila Lollek izvanrednom rečenicom - " Ja ovde zivim - radujem se i patim. Tamo zivela nisam."
Pozdrav još jednom za Dawn i AB, hvala vam na prilozima visarionović, Ivy, de si bre Revelations, "stari" druže hehehe, živ mi bio Tajka.
Svako vam dobro od Boga, i što bi rekao još jedan moj prijatelj..." Prolaze dani kao psi...ali ima i veselih pasa..."
Nego Srbane kazi ti meni znas li ti onu staru pesmu koja kaze
"Zivot je takav, cupav i dlakav a kad ga obrijes..."(nastavi ovo sam, verujem da znas na sta mislim brate moj)
'Poznavati vrlinu, a ne negovati je, prikupljati znanja, a ne produbljivati ih, slušati o Pravdi, a ne upražnjavati je, biti svestan svojih vlastitih mana, a ne otklanjati ih - eto to je ono što me brine.'
a ima i naših mudrih
- Kad je neko stalno i svačim nezadovoljan, to ipak mora da mu pričinjava neko zadovoljstvo. Duško Radović
i da zakucamo narodnom:
- Kada svi isto misle, znači da niko ne razmišlja. Srpska narodna poslovica
Hvala još jednom Eski i Burazeru, da Eska, sve je u tome koliki si borac, tu nema dileme.
Svako vam dobro.
A nazalost znam neke ljude koji su dosli ovde posle rata i koji su dosta toga americkog iz samo njima znanih razloga uzeli(a opravdanja i razlozi su da ti se zgadi, najblaze receno)da je to za gadjenje, barem meni. Jedan od takvih primera je jedan kucni prijatelj moje sestre i zeta...njihov klinac, deckic od 10 godina je vrsnjak sa Milanom, mojim najstarijim sestricem, obojica su rodjeni ovde u Americi i tu se svaka slicnost medju njima zavrsava; evo i zasto: Milan zna da cita i pise i cirilicu i latinicu i srpski i engleski a Dusko(taj decak)ne; sestra i zet sa Milanom u kuci pricaju iskljucivo na srpskom a ovi sa Duskom sve na engleskom i u kuci i kad su negde u gostima;za mene je to bas glupo...budi ono sto jesi i ne glumi ono sto nisi...deca kao deca, bez obzira da li su rodjeni ovde ili ne ako idu u skolu u skoli ce da nauce taj engleski ali ne treba ni da zaborave svoj jezik i svoje korene; @variola a vidis znam jedan slucaj i medju ovim tvojima - jedan bracni par iz Kladuse koje sam upoznao bas kod tog coveka je isti kao moji sestra i zet - cerka im rodjena ovde i prica sa njima u kuci na nasem jeziku a sto se tice engleskog tu je ista kao moj Milan kad kaze "U ovoj kuci je zabranjeno na engleskom pricati". Takvi ljudi su za mene pravi i nije bitno da li jezik zovu srpski ili nekim drugim imenom a ne kao pojedini koji su se odrekli i sebe i svog porekla i korena...Mozda ja na sve to gledam malo ostrasceno i mozda ces i ti a i ostali koji ovo citaju pomisliti "Sta sad ovaj lupa majke mu ga" i slicno ali to sam i takav sam ja moj Srbane :)
Srbane svako dobro i cuvaj mi komsinicu(po poreklu) :)
I ja sam rođen u Njemačkoj, pa smo se 83'će vratili u bivšu YU i moj pokojni otac je bio isti takav...nema teorije da se u kući smjelo pričati njemački - strogo srpski ili dobiješ batine.
jednostavno.:-)
Imam i ja ćerkicu kao i ti, Bog im svako zdravlje podario, a i nama, ali zato da bi se mogli brinuti o njima.
Živ i zdrav bio rođo, svako dobro od Boga.
Svako dobro prijatelju moj :)