Teslio

Ја сам их први угледао. Уствари прво сам постао свестан музике. Чуо сам тикове са неба, ритам и дубоке тонове; онда сам знао - сад ће се, на танкој нити што се пресијава на небу, појавити вечерњи бумбар! Пењаће се кроз крошње дрвећа, уз небо све више и више - у једном тренутку са њега је полетела сићушна тачкица и стреловито се упутила ка земљи; полако добијајући руке и ноге, боје одела и сићушне покрете. Када сам већ поверовао како се пред мојим очима одвија трагедија - над њом се отворио бели клобук падобрана - и Лука је за пар минута био у кући. Јоој, убићу теее!!

...

Тренутак пре тога, седели смо испред куће, на касном јесењем Сунцу, чекајући на аутобус из Чачка. То је било време када се Лука враћао из школе и нас је са првим знацима сутона почињало да хвата нестрпљење.

Вечерње магле већ су се вукле по шипражјима око Саве; помислих - како би живот на Брду био опасан, како би се досад већ накотило свакојаких протува - да није ове ласерске ограде наших Доброчинитеља. У наш се атар могло само са неба, само лифтом од Аутобуске.

Знам - сад Лука врти свој пар педала у небеском бусу налик на излетничку кошару, обучен у фино кројени реденгот са краја '870-тих, могуће да дели погледе са каквом плавушицом у чипкама и жипонима, коју рецимо строга тетка води код родбине, некуд на Теразије? Зачудо, како су се, са воштаним свећама и пеглама на жар, вратила и сва она времена која смо тако нејасно волели?

Бус је баш био безбедан: ни станице високо у облацима, обешене о дивовске балоне, ни лаке аутобусе од прућа и платна, што клизе низ пластичну ужад - Злотвори нису видели. Њихов је поглед трагао за топлотом и металима: за мегаполисима, фабрикама, за мостовима и антенама - а ми смо полако већ заборављали то време. Ткали смо изнад нашег света танку паукову мрежу - фину, за Крвникове очи невидљиву.

Бусеви су путовали убескрај. На једра, када је ветар био повољан, и на педале - када се журило. Путника није бивало више од тридесет - по троје-четворо у клупи - свако код свог пара педала. Капетан би се, у компанијској униформи, озбиљно и званично шеткао горе-доле, чепркао око мењача, завиривао у двоглед, дотезао једра; или би се кроз лорњон бечио на путнике - ако би му се учинило да га недовољно поштују. У суштини, главни му је посао био да навија грамофон кад се олењи, да путницима пушта музику.

А посао путника је био - да окрећу педале колико могу, да уживају у игри далеких облака, шире кариране столњаке са доручком и нуде непознате сапутнике, фотографишу се незграпним дрвеним апаратима и љубе на задњој платформи...

Лука је уживао, као и сваки пут. Овде у висинама дан је још увек био сјајан. Плавушица јесте била ту и покушавала је на сто начина да му дојави - Саборна црква, недеља у подне. И док је господин са брадицом и цилиндром малтретирао присутне, доказујући им своја знања из спаљене географије - Лука се опустио: хтео је само да чује пуцкетање једара и римично цијукање бициклистичког ланца, да осети успављујуће љуљање возила и сравни га са Лепим плавим Дунавом, који се крцкаво извијао из грамофона. На хоризонту их је чекала аутобуска станица - са кумулусима у позадини, а под њим је поспано жмиркало Баново Брдо, ватре у воћњацима и четири сачуване куће... Требало је сачекати да аутобус стане у станицу, тек нешто већу од њега самог, искочити на перон од прућа; а онда, када се лифт (ма обична плетена корпа) напуни - уживати у дугом паду ка разваљеном чукаричком надвожњаку, махати онима што се успињу ношени тежином силазећих. Затим, ако фијакериста буде уцењивао, успети се пешке кроз запуштене воћњаке и сагореле рушевине, до наше куће - куће чувара Базена. Не - није му се дало!..

Искористио је непажњу сапутника и бацио се преко ограде - плавушица је задивљено пратила његов лет - сачекао да адреналин експлодира, а потом повукао ручицу падобрана. Тренутак касније био је већ пред кућом, са нама. Убићу тееее !!...