Лисица и патуљак

Kategorija: Glavna
Tagovi: Detinjstvo, Poezija

знаш има на излазу из Мокрина за Врбицу

један воћњак са шљивама црвених листова
шпалирима метле и лука за семе

па ми се меша са бакином баштом
у којој је некад бивала ноћ
и кроз грање си могао да бленеш у звезде

мирисала је на земљу, на першун и мирођију
на прозирно грожђе Тудум, боје рђе

и ту су главне биле метле и лук од 2 године
опале шљиве и вреже диња,
леје шаргарепе у које је било непростојно угазити у мраку

коке су спавале, мачке гледале своја посла
голубови се мрштили
а мене је бака опомињала да идем у кућу
"јер доћи ће лисица"


није ми рекла колика
а ја сам у једној сликовници са патуљцима видео
да није виша од 3 спрата
премда бих побегао и да је као јагње

лежао бих после у кревету пуњеном шушкама
(бака ме је дуго држала са собом)
наслућивао кроз прозор оно исто љубичасто небо
и помало се бринуо за патуљке,
који су биће остали у башти

они мора да су тамо имали куће
јер ја сам скоро сигурно могао да се сетим
после у кревету
белих печурки са црвеним клобуком
исеченим прозорима и вратима
кроз које је допирало светло
.. тамо у бакиној башти

-

још се једне баште сећам: Ђурицине, треће до Главне улице
дотле бих стигао да истрчим
пре него што ме ужас, срамота и немоћ стигну
када бих поново схватио да је мајка отишла

навраћала је тако
сваки месец, два, ваљда
на суботу увече и недељни ручак
и имала сјајну идеју
- да ме пошаље код Лазе Пајтића
код Мајсторовића или неких Босанаца
мало даље ка гробљу
.. где бих ја у повратку нашао празну кућу
и у бесу и очају потрчао за њом ка железничкој станици

а онда би ме код Ђурицине куће стигло ништавило
сазнање да сам јој нико и ништа
и да немам право на своју меру скандала
суза на станици
и беса за одлазећим шинобусом

на крају крајева
нисам могао да истрчим плачући тих 800м
имао сам 6 година, али не и вољу
да покажем комшијама колико сам поново изигран

-

бака би ме онда још ревносније љубила и чувала у својој постељи
био је то њен начин да се извини што имам мајку какву имам
што сам син чији јесам
њена воља да ми надомести шта се надоместити даде

из баште никада нисам ни изашао
са лисицом сам се спријатељио
па шта - то је њена башта колико и моја
она макар нема куд, колко ни ја
а и смањила се, брате?!

ја бих можда међу људе
ту и тамо понеко изјави како ме воли
али шта - како да се примим, како да верујем
кад мени од сваке радости, од сваке среће
од недељног ручка нпр, са разбијеним дињама
крене из утробе црно длакаво чудовиште
уз срце и груди, стеже дави, попуњава
и када стигне под грло - ја знам

знам да сам му роб
да не могу никуда
да ће увек да ме уништи, понизи, натера на плач
својим злим смехом:
- оставила теее хахахаааа бедниче!

и тад видим Ђурицину башту, опали креч
кућни број који не памтим
и себе усред ништавила

хајде још ово мало да прегурамо
 

Nema objavljenih komentara.


Prijavite se da biste objavili novi komentar
dulebg
SERBIA
posmatrach