Teslio

Мали је принц стајао на својој планети и бројао звездице, када се појавила овца:

-          Помери се мало, није ово само твоја планета.

-          Извините госпођа-Овцо, нисам Вас запазио.

-          А ти си значи тај Мали принц?

-          Неее?! Само сам мислим – мали.

-          Па откуд онда овде, у свемиру?

-          Не знам, мислим да сам умро једног дана, и одонда седим овде и бројим звездице. Мало је хладно овде, зар не?

-          Нe, мени није са мојим крзном! Него – зашто си умро?

-          Не знам – од почетка није ваљало: лоше сам дисао, секли су ми срце и уграђивали неке пластике, држали стално на апаратима. Не знам – баш сам се трудио, и да дишем и да куцам срцем. Најтеже ми је било због маме – она је све време мислила да је то њена кривица, то што не умем да се пробудим, да ме је она криво родила. Стално сам покушавао да отворим очи и осмехнем јој се, да јој намигнем, али очи су биле као од бетона.

 И видиш, није ишло. Било ми је све хладније, стално су ме обилазили ти људи, прозирни и црни, а срце куцало као из седме собе. Већ су ме звала нека нова деца на бескрајне ливаде, и био бих отишао одмах – уморио сам се од дисања, али је мама стално седела поред мене, нисам могао да увребам прилику да јој побегнем. Једном кад је заспала, ја сам се искрао. Сањала је да ме неће наћи када се пробуди – и тако је и било.

Тешко ми је без њих: хоће ли умети сами, треба још да порасту, чекају их велики ратови. Лакше би им било да сам ја тамо.