Teslio

био је љути август и ја сам,

смлаћен од целог дана на +38°
уживао на ходнику Авала-експреса
који се око 8 појављује у Врбасу
да би у 11 био у Београду

са К. није ваљало
али то се могло, као и сваки други проблем
одложити за неко зрелије време
за неке дане када будем паметан и одговоран

улазили смо у Змајево, када је ноћ већ добро освојила
и зазвонио је мобилни - њен број
јавила се гласом, како се већ јављају жене
- када ће да ти одсеку главу, а ти да им не замериш -
и рекла све у свему:
да је овога пута готово
али збиља и дефинитивно
она не може трпети да буде отирач
некоме ко нема намеру да се скраси
барем не у овом животу

---

сад
добро би било да смо и даље јурцали 160
како мајстори умеју, од Врбаса до Новог Сада
да су нам црева летела горе па доле
на пружним прелазима што звоне високо - па ниже

али не - ми смо стајали у проклетом успаваном Змајеву
које ноћу нема више од 2 ипо душе
не рачунајући оне што гледају Пинк још од раних јутарњих сати
тишина је била застрашујућа
и ја нигде нисам успевао да нађем заклона
пред истином

истином да поново нисам смео да загризем
да сам по 100-ти пут испушио у свом покушају
да живим живот на сламку
мало, опрезно, до момента кад крене да боли
- неки други кажњавали су тешким и опипљивим болом
мој страх од боли

требало је бројати по 7 до 1.0000
требало је читати рекламе уназад и одоздо
наћи својој танушној памети неки бесмислен задатак
- не дозволити Злом Патуљку да се успуже из скривених ходика свести
назад - у слепоочнице
и да крене своју пакосну, ликујућу, злу и победничку тираду
- ето, и она те је оставила,
никада! никоме! нећеш ваљати!
шта се узалуд трудиш, кога лажеш
па зар не видиш да су те већ сви провалили?


тукао бих главом у прозорско окно
сео на под и исекао себи вратне жиле
једном да коначно престане тај смех, та пакост

али се није могло од Циганчића из Аустрије
који су провиривали из својих купеа
од њихових сумњичавих мајки
за које сам био уљез у њиховом гастарбајетрском свету

изаћи из воза, пронаћи бљештаве раскрснице, буку и вреву
али авај - Змајево је жмиркало мало јаче него поларна тундра
неки младићи испраћали су девојке
и наслађивали се њима, чекајући пиштаљку отправника
у даљини се мешкољио ауто-пут са нешто живости на наплатној рампи
све је било против мене

Нови Сад се башкарио пред нама
боје велеграда играле по небу
али ниси могао да погодиш
да ли се приближава, или бежи?

направио сам на брзака песму:

NAMO

a ovde, gde sleperi prte
nestvarne, nestalne staze kroz noc
i lenji prelazi zvrndaju pozdrave
a nepoznati ljudi ljube nepoznate zene
kraj nepoznatih vrba

ovde se dusa moja prisunja
zaskoci, uzjasi, uhvati
i pocne da sipa

pitanja-pitanja-pitanja
kao da ih ja sva ne znam napamet
kao da se bez veze skrivam
u gomili, u vrevi, pod tockovima tramvaja

zar mislis, duso
da tol'ko glup sam
pa da sam poverovo
kako se tebi pobeci moglo

neee
samo me pusti par godina
deset, dvadeset. il mozda trijest
da se sredim, slegnem i jednom saberem
pa da se setim kud ja to podjoh
i zasto tamo stigao nisam

i kud uopste sad da se krenem
a da me na kraju tog puta
- neko jos ceka

mislis li, duso
da jos postoji
bas takav neko ?
da ima neko
nas dvoje sto ceka ?


песма је била у реду
смирила је мој осећај да је свему дошао крај
није само објаснила почетак
..после сам и њега смислио
али са њим никад нисам постао задовољан



ONAMO

Onamo-namo, u svetla ona
gejzire zvezda, pecurke boja
u ona narandzasta na nebu mora

noste me shine iz ovog mraka
laveza pasa, usnulih njiva
tu moja dusa ponovo zivi
tu moja dusa budi se - ziva

ja nisam dete snenih salasa
Zvonka, Djoleta, ni onih snasa

i mrzim to zift crno more
po kojem narandzasti mostovi brode
lampioni na rafinerijama
i sneni gradovi
povrh bezimene zift crne vode

dajte sto brze
u bulevare
slapove svetla, bucne tramvaje
ritam sto dushi shansu ne daje

ja hocu buku, i hocu smrad
hocu svoj veliki, prljavi grad

oh kako nesnosno lebdi u mraku
ovaj niz koliba sa lokomotivom
kako se klati pred gnezdom boja
da li me zeza, dal' juri nazad ?
il ceka nocas, dok ne probudi se
umrla davno ta dusa moja

u gradu dusa mirno mi sniva
ne misli, ne sanja, ne boli tad
jer uvek neko mesto nje zivi
i kaze 'mici se,
ovo je prljavi, surovi grad!'

----

NAMO

a ovde, gde sleperi prte
nestvarne, nestalne staze kroz noc
i lenji prelazi zvrndaju pozdrave
a nepoznati ljudi ljube nepoznate zene
kraj nepoznatih vrba

ovde se dusa moja prisunja
zaskoci, uzjasi, uhvati
i pocne da sipa

pitanja-pitanja-pitanja
kao da ih ja sva ne znam napamet
kao da se bez veze skrivam
u gomili, u vrevi, pod tockovima tramvaja

zar mislis, duso
da tol'ko glup sam
pa da sam poverovo
kako se tebi pobeci moglo

neee
samo me pusti par godina
deset, dvadeset. il mozda trijest
da se sredim, slegnem i jednom saberem
pa da se setim kud ja to podjoh
i zasto tamo stigao nisam

i kud uopste sad da se krenem
a da me na kraju tog puta
- neko jos ceka

mislis li, duso
da jos postoji
bas takav neko ?
da ima neko
nas dvoje sto ceka ?