Teslio

Опчињен твојом чаролијом

Стојим опчињен пред твојом сликом. Твоје руке, прсти, рамена, груди .. и да мало предахнемо – једна тајна временска машина. Видим кроз твоје мачије очи, мозак као стаклени, прозирне руке, стомак и бедра – видим где палацају светла будућности, плавичаста, далека, нејасна, преливају се у теби .

Али ти имаш кључ против смрти. Кажеш: можда не ја, можда не моји унуци, али седмо поколење ће достићи Бога. Јер шта ја видим у измаглици далеких хиљада година, осим Поларне звезде, и Њега – нема шансе да је неко други!

А треба се притајити, треба прегурати тих тричавих 30.000 година, колико ценим да нам је он оставио да се призовемо памети. Не ја? – добро, али неког ћу ти послати. Не би ме било брига, да није тих прамђедова и чукун-чукун-ђедова, што јуре за мном и не пуштају: хајде несрећо, несоју, нечојече – хајде изневјери ако смијеш! И онда дрхтим пред твојим телом, пред твојомм спремноћу да неке лудаке Бајиће, потомке горих лудака, баксуза и разбојника, испратиш до Капије времена, пре него што се пред тобом затвори.

Видим ти у очним жилицама, у линији живота док ти љубим дланове, у твојим бедрима жене ловца-риболовца, вечитог потукача, видим да хоћеш, да можеш, да си решила – са мном или без мене.

Боже како сам се уплео у све ово? Хтео сам само пар пољубаца, мало пажње и поштовања. А сад ме отпремају на дуги пут, а мој посао још није завршен.