Teslio

Vile i vilenjaci su svet koji nestaje. Od Boga i anđela zaboravljeni, ljudima na smetnji i nevažni, okruženi sve višim preprekama, izloženi sve češćim napadima na svoja staništa – sele se polako u maštu i nestvarna sećanja. Još generacija ili dve i niko više neće znati – jesu li uopšte postojali, ili je sve samo puka sanja naših snova?

Vile su svet za sebe, u povlacenju, odumiranju. Postoje samo ako hocete da u njih verujete – to su elektronske strukture u ljudskom oblicju. Bice da su nekad sluzili kao andjeoske igracke, pa zaboravljeni. Ili su predstavljali kakvu od nizih klasa nebeskih bica – pa povuceni iz upotrebe jos pre pojave Coveka?

I tako su se sklonili na Zemlju – milionima godina pre nego sto se covek pojavio. I nisu pravili problema ni kad smo se mi pojavili. Ali ih danasnja civilizacija u potpunosti razara. Kako su to bica od lakog elektronskog vetra, to ih nebrojene elektrosmetnje brzo kidaju i rasturaju im svest i, sto je najstrasnije – njihovu radost i ljubav za igru.

To su stvorenja vode, shume, noci punog Meseca – sve onih stvari koje smo mi uzurpirali i proglasili svojim, uprljali, unakazili. Niti je gde ostalo bistre vode, potoka bez olupina i kostura iz svih mogucih prevrata; niti shume koja se ne da za pola sata optrcati, a noci pune mesecine prosarane su paukovim nitima satelita, ratnih aviona i spijunskih naprava – nebo je poprilicno izgubilo nevinost.

Zive (? tesko je bas definisati njihovo postojanje) u grupama, kriju se od Sunca i podnevne vreline – po chestarima, po vrbacima i rukavcima ispred vodenica, po shumarcima koji ne ostaju bez vode. Eto – zar ti se nije desilo, uvek kad odes da zahvatis vode, negde sa izvora, da osetis neciji znatizeljan pogled nekako s'ledja? (Nekako s ledja imamo senzore za skrivene poglede.) Mozda su lisice, mozda srna – a ko zna: mozda i nije?!

Kako su radjeni na bozanski uzor to su otprilike nase visine, tako i izgledaju – kao nasi najbolji primerci, kao grcki kipovi, samo su, kako ti rekoh – prozirni. Skloni eksplozijama radosti, smeha, straha, tuge i razjarenosti. Valjda i ostalom?.. . Plasljivi i blesavi – izgleda da inteligencija nije bila bas neophodna za njihov posao,

A sta je danas njihov posao? Da uzjasu svoje kentaure i jurcaju sa njima stotinama kilometara, preko mesecinom ocrtanih proplanaka – nesvesni steta koje nanose zitnim poljima, kompjuterskim linkovima i EE- sistemima; niti haosa u radarskim sluzbama PVO – tako do Peshte i Lavova, ako ih ponese dobra sreca. Ehh – tek je tamo njihova domovina, preko Dona i Dnjepra – u beskrajnim ruskim pejsazima! Gde svega jos uvek ima mnogo vise nego ovde; gde ljudska ruka ne stize da upropasti sve sto joj pogled dosegne.

.Zajase po dvoje-troje, udare u svoje citre i gajde, uz smeh koji ledi kosti lutalica, poljskih snevacha, okasnelih poljokradica i poljocuvara. Ljubavnike, zabavljene u zitu, ne uspevaju da uplase – njihovo elektronsko polje samo pojacava zatecena osecanja nocnih skrivacha: ko je kriv, jos je krivlji, ko je pijan ili lud – jos pijaniji; ko je otisak voljenog bica – taj je to za oboje.

Dok ovde uzarena popodneva provode pod vodom, u korenju drveca sto okruzuje reku, vodenicu, poneko skrovito jezerce. Tu zagrljeni dremaju, sapucu, tuze se i raspituju. Uznemiri ih skok kakvog usamljenog plivaca, a ako zaroni i pridje im – daju se u panican beg; osim onih najhrabrijih – oni su u stanju da plivacu upredu noge u korenje i odusevljeno se smeju njegovoj kratkotrajnoj borbi za zivot. Onda mu se raduju sto se umirio i ostao sa njima. Onda im takav miran dosadi, pa ga posle nedelju dana puste da otpluta nazad medju njegove – do vodenicne ustave. Tad neki kazu - da su to sve vile i viljenjaci, a mi obrazovaniji im se nadmocno smejemo.

Posebno vole zimu – kad stane Suncani Vetar, a svi oblici se prociste i izostre kao kristal. Tada njihove svetkovine iz noci u noc uznemiravaju vukove, a tragovi nepotkovanih konja vode u beskraj; tada se daju u let oko Meseca, jure po utihlim shumama i sviraju zvezdane harmonije. Uvlace se u seoska dvorista, draze pse i dave kokoshi, pune snegom dimnjake i kuckaju o zamrznute prozore – pa se od straha poneki deka vise i ne probudi.

Vile i vilenjaci su svet koji nestaje. Od Boga i andjela zaboravljeni, ljudima na smetnji i nevazni, okruzeni sve visim preprekama, izlozeni sve cescim napadima na svoja stanista – sele se polako u mastu i nestvarna secanja. Jos generacija ili dve i niko vise nece znati – jesu li uopste postojali, ili je sve samo puka sanja nasih snova?