Teslio

Josh se moje secanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu, stalno mi je nezavrsheno u mashti tako daleko da ne znam, a ipak te znam napamet, tvoje ochi, usta, a nekad chak ni ideju ovaplocenja chije si ti ostvarenje. Pojavljujesh se i nestajesh, takav si kao da te nema. Kada te nema jasnost osecanja mojih chula deluje k'o da mi se chini da postojish. Neuhvatljiva je granica izmedju bezgranichnosti tvoje prisutnosti i osecanja tvog nedostajanja. U trenutku kad ta granica postane poznata postacesh u poznatom mi stepenu, ili dostupnom mome domishljaju, dalek ili blizak. Bicesh takav, drugachiji i josh drugachiji, a ipak odredjena, ma i raznoliko odredjena uspomena. Tada, kada moje secanje na tebe ostari, kada te mashta izgubi, imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje, bez kolebanja secacu se tih tvojih ochiju, tih ruku i te pojave. Htela bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlad, da imash oblik jedne od onih zvezda shto su vekovima izuchavale tvoje lice. Zivish tamo otkuda pisma ne dolaze, daleko, dalje no najdalje znachenje ljudskih rechi shto imenuju daljinu. Tako daleko da samo uvek i nikad mogu pomocu misli da priblize tvoju udaljenost. Toliko si daleko kad kazem zivish, mislim postojish, onda su te rechi metafora moga, a ne tvoga postojanja Toliko daleko da kad kazem Ti, Tebe, Tebi to su pisani znaci moje egzistencije, suvishe bedne da bih joj davala naziv radi nje same. Grad u kome zivish znam iz uzbudjenja. Sigurno ima svoj geografski polozaj, umetnichka dela, administraciju i po tome je slichan mnogim drugim gradovima; ima Tebe i to ga izjednachava sa mojom cheznjom i snovima u kojima takodje zivish. On je chvor srece i sudbine do kog nece dovesti besputni zivot mog dlana. Toliko si daleko da nikakva poshta ne prima moju poshtu za tebe; toliko daleko da prostor shto nas deli nestaje iscrpljen vlastitom neizmernoshcu; toliko si daleko da rat koji pokoji pochinje u mojoj zemlji zavrshi dok do tvoje ne stigne; tako si daleko da se zemlja u kojoj zivish smanjuje do planetarne fikcije; tako daleko da osmeh koji mi shaljesh kao suza do mene stize; toliko si mnogo daleko da ne znam da li je dovoljno slagati misli na zemaljski nachin da bi ih ti mogao prozreti. Zivish tamo gde niko drugi nece stici sem tebe, u suzi mojoj; blizu, blize do najblize rechi koje ne umem da odgonetnem. Tako si blizu mene kao shto bih ja zelela da budem blizu tebe; tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca; tako blizu da bi radi opstanka morao da postoji moj zivot u kom zivish, morala bi da se ugasi moja misao u kojoj mislish, morala bih da se probudim iz sna u kom sanjash. Tako si mi blisko da si blizi nego dan noci, i senka svetlu; tako blisko da rechi koje za tebe slazem znash pre nego shto ih i pomislim; tako blizak da ne znam gde pochinjesh ti, a prestajem ja. Cvece koje zaobilazim cveta tvojim pogledom, Ptice koje napushtam gnezde se u tvom dlanu, Vidik kojim plovim izbija iz tvojih zenica, Zvezde koje ne chujem u tvojim tajnama cute. Tako si blizu da kad hocu da te vidim ne treba ni da otvaram ni da zatvaram kapke; tako blizu da tvoju kosu osecam rukom, kao shto bogalj oseca prisutnost odsechene ruke Tako si blizu mene da mi josh izgleda da si predaleko...