Teslio

Jun, 2011

Fantastičan je dan, ali ja sam izgubio osećaj za fantastič ne dane i fantastična mesta. Rotorua je postala svakodnevica, postajem kao stari Tom koji se jutros žalio kako dva vikenda nigde nije išao, i već mu je muka od Rotorue. Kompjuteri kod kuće mi pokvareni, kakvo olakšanje, večeri su se produžile, čitam.. Moja landlady, Lois Waka, je cerka uglednog profesora, i maorskog "kaumatua", zato su police u kucici pune maorske istorije, putopisa, umetnosti. Citao sam monografiju s nekog polinezanskog festivala odrzanog na Raratongi, i istoriju polinezanskih pomorskih avantura, i neki stari nz turisticki vodic.. Prvi put u zivotu planiram odmor, tj cak sam rezervisao i ferry, i prenocista oko Nove Godine u Queenstownu.

Sinoc gledao karte sporednih puteva oko juznog ostrva i duz zapadne obale, i veruj mi, nije opsesija, sasvim potpuno slucajno, jedan od tih puteva, doveo me do Lake Brunner, i malog mesta na obali jezera, mislim da je to jedino mesto na NZ koje se tako zove, tvojim "imenom".

I opet sasvim slucajno, mesto je u blizini Greytowna i onog rudnika u kome je negde tamo u Novembru, nestalo 29 ljudi.

Nisam nameravao da idem tamo, i verovatno i necu, hocu da idem u planine, i na glecere, da vidim i osetim unutrasnjost zemlje, daleko od okeana, koliko je to moguce ovde. Provescu par nedelja tamo, i to je jako malo vremena u stvari, kad sabiram kilometre ispostavlja se, paradoksalno, da je ovo uzasno velika zemlja. Prvobitno, mislio sam da putujem s Buffom, ali skoro je nemoguce naci mesto za coveka i psa, da prespavaju u kakvoj takvoj udobnosti, tako da Buff nece uzivati u lepotama juznog ostrva. Ne znam sta cu raditi sam, i ne znam zasto to uopste radim, u poslednjih sest meseci postao sam jos osamljeniji, ali dvadesetak dana sam na putu jos nikad nisam bio, ne znam kako ce to izgledati.

Pre nekoliko nedelja bio sam ovde gore u planinama, prenocio u Ohakune, vozio okolo, pokusao da napravim poneku fotografiju, sedeo u kafeima gde su mi se svi zalili na lepo vreme i nedostatak snega. Postajem ovdasnji, iako i dalje ne izlazim uvece u grad, niti igde, vecernje pesacenje s Buffom, potpuno pustim ulucama, u stvari jos pojacava osecaj izolovanosti. Na BP benzinskoj pumpi ceka me napravljena kafa i pre nego sto se pojavim na vratima, i u Subway znaju sta da stave u sendvic ali to je ta zavaravajuca, povrsinska familijarnost. Kao i na ranijim poslovima, ljudi su prijateljski i korektni ali deluje da ne postoji mogucnost ikakave stvarne ljudske veze izvan posla. Ja sam suvise razlicit i cudan verovatno, moj akcenat, cinjenica da sam sam, u Rotorui, da radim od zore do mraka, ma sve je to ljudima u sustini nerazumljivo, oni imaju porodice i kuce u predgradju, i rodbinu s kojom idu na pecanje vikendom.. Cini mi se kao da postepeno nestajem iz sveta.

Ne zalim se, niti pisem ovo sa ikakvom namerom, ludilo je proslo cini mi se, a ovo sada "pisem tebi", verovatno jer si bila poslednja osoba koju sam doziveo kao blisku, makar i jednostrano...

Kancelarije i fabrika su prazni, svi moji ljudi su napolju, sam sam, nemam nikakve zelje, niti ocekujem ista, vecernju setnju, jutarnju kafu, razmisljanje.. voleo bih da razumem svrhu, da objasnim sebi svet u kome sam se nasao, da razumem sta nas sprecava da budemo slobodniji, i hrabriji. Kada gledam vedro zvezdano nebo, ili izmaglicu nad jezerom, oblake, modrinu brda u predvecerje, sume, pitam se da li ista od toga, od te fantasticne lepote sveta, ima ikakvog smisla ako je to nemoguce podeliti s nekim. Voleo bih da nadjem odgovor na to.

Ponekad mi je zao sto te nisam upoznao, ali sam miran, sve sto sam mislio o tebi je bilo u velikoj meri izmastano, svestan sam toga, i sad zaista deluje kao neobicni, daleki san.

Ali nadam se ipak da si ti dobro, prava, stvarna ti.