Neke uzaludne recenice... 2
***
Novozelandska zima.. vise od svega za mene je to vreme nemira, ali ova je drugacija. Rotorua je hladnija od Aucklanda, a moja kucica, drvena i prastara, je kao hladnjak, potpuna suprotnost onome sto bi normalno civilizovano skloniste trebalo biti, osim sto stiti od kise ne sluzi nicemu drugom, leti u njoj je nesnosno vruce, a zimi primetno hladnije nego napolju. Padaju mi na pamet 80cm debeli zidovi dedine kuce u Dobanovcima, i hladovina u straznjim sobama tamo, leti, koja je toliko prijala, i pada mi na pamet kako je nekoliko lopatica uglja u starom sporetu bilo dovoljno da proizvede utesnu topline bez obzira na zimu napolju. Ovu kucicu je nemoguce zagrejati, veceri provodim sklupcan pored grejalice, po starom obicaju, koji sada polako obnavljam, gomilam knjige po stolovima, i gde god mogu da se spuste, i citam desetak u isto vreme. Od trenutnog raspolozenja zavisi koja mi je u ruci.
Putopis po polinezanskim ostrvima me je opcinio, izaziva osecaj da uvek propustimo ono najzanimljivije, rodimo se u pogresno vreme, na pogresnom mestu, sve tako..
Autor opisuje svoje posete izolovanim atolima u Polineziji i Mikroneziji, negde posle WW2, i kako su ga stanovnici docekivali, i ispracali natovarenog poklonima, koji su svi bili napravljeni njihovim rukama, na ostrvima gde rastu jedino palme sve je napravljeno od palminog lisca, kore, ploda, stabla, bas sve - odeca, posudje, namestaj, orudje i oruzje, maske, ukrasi, nakit.. I kakve su priredbe priredjivali, i koliko su se veselili i bili srecni sto imaju gosta i bili potpuno bezrezervno nesebicni da sve sto imaju podele. I prica pomalo romanticno, i ne previse pateticno, o izgubljenom raju, o skoro nestvarnoj radosti zivljenja koju je tamo osecao.
Nemoguce mi je zamisliti takav zivot, u neku ruku ne deluje kao ljudski, posto smo ljudskost navikli da poistovecujemo sa civilizacijom.
Kako bi bilo ziveti na mestu koje je 3 metra iznad povrsine okeana, gde se temperatura ne menja tokom godine, voda se skuplja u kokosovim ljuskama, zivi se u kucama pokrivenim kokosovim liscem, dan je ispunjen skupljanjem i pripremanjem hrane a zabava su duge price koje se prenose s generacije na generaciju.
Pitam se u sta smo pretvorili ljudskost? Ne samo u masovnu industriju "zabave", ne samo u televiziju i kompjutere koji su nas otrgli od zemlje, trave, okeana, sunca i kise, nego u ceo sklop, vrzino kolo, besmislenu spiralu rastucih, fabrikovanih, potreba za udobnostima, sa kojima ne znamo sta cemo i koje nas nikada ne zadovoljavaju. A opet mozda je sve to ok i bas tako i treba da bude, ne znam...
Vozio sam danas duz jezera, opet, kisa i sunce su se smenjivali, gledao crne labudove na poljima pored, i brze oblake nad zelenim brdima..
Veceras cu voziti za Auckland, Buff ce dremati na sedistu iza, stacemo, u sumrak, negde iz Matamate, i gledacu ga kako jurisa na gomile opalog lisca ili neku osusenu granu.. Zivot, neshvatljivi sklop trenutaka koje naizgled ne zapazamo, ali koji ostaju, skupljaju se negde u svesti, i cine nas ljudima.. Baffovo odusevljavanje slobodom, travom bez ograda, plazom, crnim peskom i velikom vodom, skoro totalni zivot.. i crni labudovi na vlaznim, zelenim poljima..
Koji su me, crni labudovi, i velika voda, setili Balasevica, i one naivno divne pesme.
zivot je more.. oseka srece, i tuge plima.. al' jos se ne dam...
I tako...
Prijavite se da biste objavili novi komentar