Teslio

Jul, 2011

Zima je sve gora, a meni pada na pamet da se "preselim" u fabriku, prostrano je, i grejanje je solidno, doduse komsiluk nije neki.. Posto je zgrada gradjena pre desetak godina, u doba puno optimizma, ima na spratu visak kancelarija, i velika, lepa meeting room na uglu, koju koristimo dvaput godisnje (mrzim sastanke, pa sam ih ukinuo), mogao bih udobno da se smestim (da nije Buffa) i ne izlazim s posla vise nikada.

Za vikend doneo sam ipak stari tv iz Aucklanda, sada mi je kucica puna zvukova, koji umaraju, gledao sam i rugby za vikend i mnogo se iznervirao zbog poraza Crusadersa, to je jos jedini sportski tim koji me inspirise na navijanje.

Srpske sportske uspehe sam odavno prestao da pratim, u poredjenju sa rugby utakmicama, fudbalske utakmice na tv me uspavaju, plus ne mogu da podnesem prenemaganje i glumatanje fudbalera, druge sportove ne secam se kada sam poslednji put gledao, tenis pogledam ponekad, ali Djokovic, i njegova porodica, i palacinkarnica na Kopaoniku, sve mi je to nesimpaticno, cak odbojno, i nikakva doza patriotizma tu ne pomaze.

Secam se prvog leta u Christchurchu, bio je cricket world cup, nismo imali para da igde idemo, sedeo sam celo leto pored tv-a, naucio pravila, i svesrdno navijao za tim Sri Lanke, bili su fantasticni, imali su neku taktiku da igraju potpuno agresivno i sve su iznenadili time, i na kraju pobedili. Njihovi opener igraci, prva dva, Kaluvitaran i Jajasarija, su terorisali ostale timove, od prve lopte bi se raspucali, potpuno protivno uobicajenoj, opreznoj, konzervativnoj taktici ostalih timova. Secam se kako su navijaci tamo skandirali Ka-lu, Ka-lu sto je ime neke narocito zle ondasnje boginje, u suprotnosti sa skoro detinjim izrazom lica i velikim osmehom malog Kaluvitarana. Kasnije sam negde citao kako je Kaluvitaran, kada je prestao da igra, posvetio svo vreme i pare dobrotvornom radu u siromasnom delu Sri Lanke odakle je poreklom.

Od tog doba iz Christchurcha je i moje navijanje za Crusaderse i interes za rugby, secam se jos koliko me je impresionirala haka, i test mecevi, i koliko sam se iznenadjivao dok sam postepeno shvatao da je to jedna od najslozenijih i mentalno i intelektualno najzahtevnijih sportskih igara.

A sad pisuci ovo vracaju se i secanja na Marakanu..

Bila je to skoro dvadesetgodisnja tradicija, Misa, Braca, ja i jos nekolicina, nedelja popodne, nalazenje kod semenkarnice na Autokomandi, bez dogovaranja, ponekad bi prosli meseci, ili duze, a ipak bih bio siguran da 15min pre utakmice neko ce biti tamo, i pozdravis se kao da si se juce video, kupis veliki fisek semenki, pricas o fudbalu, posle utakmice se pozdravis sa aj' vidimo se..

To je trajalo sve do kraja, kad sa vecinom tih ljudi retko da sam imao bilo koji drugi kontakt, jos uvek smo se nalazili na Autokomandi nedeljom. Ponekad pomislim kada bih sada otisao u Beograd, verovatnao jedna od prvih stvari bi bila da u Nedelju odem do Autokomande, kupim semenke i cekam da se neko pojavi.. Koja bi to stvar bila, kada bi se neko zaista pojavio!

Roman Hajnriha Bela, koji sam voleo, "Bilijar u 9.30", glavni junak ima godinama nepromenjenu naviku da svaki dan u 9.30 odlazi na partiju bilijara, i svaki put, pre nego sto bi izasao, svojoj sekretarici kaze "Ako me trazi gospodin Shrela zamolite ga da dodje u bilijarnicu preko puta, ni zbog cega drugog nemojte me uznemiravati" , i tako svaki dan, bez izuzetka, godinama, sekretarica vise na te reci nije ni obracala paznju. I onda, ipak, posle ko zna koliko godina, njeno totalno zaprepascenje, i neverica, kada se neznanac pred njom predstavio kao gospodin Shrela. Jedna od mojih omiljenih literarnih scena, ne secam se sta se dalje desavalo u prici.

Ljudi se cesto cude kada im kazem koliko dugo nisam odlazio nazad, i ne umem da objasnim... U medjuvremenu sam nekoliko puta bio u Evropi, proveo nekoliko nedelja u Nemackoj, poslom, a pre tri godine bio u Italiji, dve nedelje u Rimu.. i nisam otisao u Beograd.

Ne znam da li sam ti opisao svoj prvi boravak u Rimu, 1991, mart, demonstracije, uvece pred polazak gledamo na televiziji tenkove koji krecu ka gradu, kasnije spustamo se kolima sa Dedinja dole na mostarsku petlju i cujemo tutnjavu iza, jos tenkova.. onda voznja nocu, negde na autoputu usred noci, kod Siska ili tako nesto, zaustavljaju nas nekakvi vojnici, ne shvatamo koja su vojska, hrvatska valjda, i ispituju nas, gde ste krenuli, objasnjavam im ja, idemo u Italiju, u Rim, klavirsko takmicenje, oni gledaju u neverici, onda jedan kaze - vi niste normalni, shvatate vi sta se desava okolo.. Na italijanskoj granici nas opet ispituju, posle stanemo negde ispred Bolonje, rano jutro, magla, vreli esspreso, sarenilo benzinske pumpe, drugi svet.. Ljilja, Joca, Jelena i ja bili smo tada nerazdvojni, mali pansion na cetvrtom spatu stare zgrade kod zeljeznicke stanice, zajednicko kupatilo na kraju hodnika, dole u prizemlju, na ulici, cafe, svako jutro ustajem rano i pijem kafu u lokalnoj guzvi, bez turista, posle vozimo Jelenu do konzervatorijuma gde je vezbala, vracamo se po nju za rucak, onda jos vezbanja, uvece pesacimo ulicama, nekako tada nisam primecivao turiste, secam se grada koji je bio skoro pust, otkrivamo spomenik Djordanu Brunu na Campo de' Fiori, na mestu gde je spaljen pre 400 godina, posle se jos par puta uvece vracamo tamo, pijemo jeftino vino na stepenicama pod spomenikom.. Jelena nije prosla u finale takmicenja, vozimo se okolo, bez cilja i bez turistickih vodica, "zivimo" nedelju dana u Rimu, ne znam sta me je opcinilo tada, nigde tako nesto nisam osetio, to da 400 godina je skoro nista, a istovremeno potpuna zivotnost i savremenost, i energija, i bezbriznost... mozda to najvise.

Obecao sam tada sebi da cu odlaziti u Rim svake godine, nisam to ispunio. Kao i bezbrojna druga, mnogo vaznija obecanja...