Teslio

Avgust, 2011

Out of the night that covers me,

Black as the pit from pole to pole,

I thank whatever gods may be

For my unconquerable soul.

In the fell clutch of circumstance

I have not winced nor cried aloud.

Under the bludgeonings of chance

My head is bloody, but unbowed.

Beyond this place of wrath and tears

Looms but the Horror of the shade,

And yet the menace of the years

Finds and shall find me unafraid.

It matters not how strait the gate,

How charged with punishments the scroll,

I am the master of my fate:

I am the captain of my soul.

                                                 - William Ernest Henley

Sigurno znas ovu pesmu, ono na kraju, voleo bih da mogu to da kazem, tj mislim da mogu, ali postoji sumnja. Sto u stvari znaci da nisam... captain of my soul.

Zasto uvek postoji sumnja?

***

Bio sam u Christchurcu, video se sa starim prijateljem, Steve,  ponudio mu da mi se pridruzi u poslu, treba mi partner, nije pristao, svidja mu se tamo. U pravu je verovatno, lepo je tamo.. A i jos udaljenije, uvek sam imao takav osecaj na Juznom Ostrvu, velike izolovanosti, okean koji je hladan i s kojim ne mozes da se vezes, i planine kao ograda na horizontu , stvarno daleki kutak sveta.

Da li prolazi zima, ili mi se cini, i s njom jedna, tvoja  godina mog zivota? I dalje ti se “obracam” svaki dan, pricam ti i zalim ti se, pokazujem stvari oko sebe, i dalje si tu kad je tisina.

Spolja izgleda kao da si pokrenula mnogo toga u mom zivotu. U medjuvremenu sam se preselio, zivim u novom gradu, sumporne pare me bude i uspavljuju, radim novi posao, upoznao sam neke nove ljude, dobre, obicne ljude, imam psa koji me izludjuje i cini da se osecam manje sam, ili vise sam, nisam siguran, putujem manje, prestao sam da fotografisem, prestao sam da izlazim uvece, sest meseci nisam bio na Pihi, neprestano trazim tisinu, ponovo citam.

Sve se promenilo, i nista se nije promenilo. Ne znam da li ista moze da se promeni.

***

Ovo je kao meteoroloski izvestaj, moji ljudi su bili zavejani u Christchurchu, ja se smrzavam u maorskoj kucici, ako ostanem tu iduce zime nabavicu pec, ugraditi dimnjak, kupiti drva, to bi bila zabava… ili manje avanturisticki, preseliti se u neki apartman sa centralnim grejanjem u centru.

Za weekend ipak idem up north, Tutukaka,  iako ne ronim, i nemam camac, volim da odem tamo, i narocito zimi, kad su plaze puste, i kafei prazni, Matapauri, Whales Bay i Sandy Bay, retko se naidje na coveka tamo u zimu, mogu da provedem dan cunjajuci po plazama, po pesku i stenama, mogu fino da se zaboravim, na kraju svake plaze uvek ima staza i ponekad te odvede na potpuno neocekivano mesto.

Nekad je potrebno pokvasiti noge, pregaziti potok, cesto staza ne izgleda privlacno, stenje i grmlje, cesto se okrenem, odustanem, ostanem da sedim na pesku zagledan u more, u nista..

Koliko stvari tako propustimo? U stvari, ne radi se o propustanju (i uproscenoj metafori), nego o bezbrojnim malim odlukama, naizgled malim, koje cine konturu naseg kretanja po svetu.. Zivot u vecini slucajeva izgleda kao relativno jednostavna linija, sa velikim pravim deonicama i ponekim, ponekad blagim, ponekad naglim, zaokretom. Sta sam hteo da kazem, svaki od tih zaokreta najcesce pocinje malom, neopazenom odlukom, negde, ne znajuci tacno zasto, odlucimo se da pregazimo potok, od dve staze izaberemo strmiju, i u tom trenutku, ne znajuci, izaberemo u stvari veliki zaokret, neocekivani pravac, koji moze promeniti nas zivot, i ceo svet . 

Jednom, pre nekoliko godina, na Coromandelu, mesto se zove Whangapoua Harbor (nedaleko od pomodne Matarangi Beach), put koji vijuga duz estuara, i malo mesto na plazi, kao i sto drugih.. Setnja, i kao i obicno, na kraju plaze, i preko recice – staza, i na kraju, staza zalazi u sumu.. Vidim neke klince kako krecu stazom, i krenem i ja.. jedno pola sata, kroz  grmlje, i sa druge starne grebena, jos jedna plaza! Ali ova neopisiva, pomislim - najlepse mesto koje sam ikada video,  jedno od najlepsih mesta na svetu verovatno. Polumesec belog peska, natkriljen obodom starih procvetalih pohukatava, belo, plavo, zeleno, crveno, svet kao kutija boja.

U sred leta, Decembar, i oni klinci sami na celoj velikoj, beloj, magicnoj plazi, skroz nestvaran osecaj. Posle sam se raspitivao, u lokalnoj dairy shop rekli su mi da se zove New Chums Beach, ali osim u samom mestu, jos uvek nisam naisao na osobu koja zna za tu plazu.

(Doduse, evo, google zna! - http://www.coromandelbeaches.co.nz/beaches/new_chums_beach)

Sad i ti znas.

Ali zaista pravi dozivljaj je kad tako nesto otkrijes sama.