Teslio

Ovaj tekst posvećujem svima koji su u procesu lečenja depresije. Ovo je podrška njima i dokaz da nisu sami, puno nas je, a najhrabriji priznaju problem i započnu sa lečenjem.

Imam 43. godine. Gubitak posla je bio moj okidač za nastanak depresije, ali sada znam da sam dugo potiskivala emocije i to je dovelo do mog narušenog mentalnog zdravlja.

Ja nisam luda! Nisam razmažena! Bila sam svesna da iz beznađa ne mogu sama da pronađem put i započela sam lečenje depresije iako nisam imala puno razumevanje okoline. Sada mi je mnogo bolje, vidim svetlo na kraju tunela i mojoj borbi se nazire kraj!

Kako se oseća osoba koja pati od depresije?

Osećaj je užasan. Kada mi je uručen otkaz strah me paralisao, ali ni kasnije nije bilo puno bolje. Koliko god sam pokušavala da sebe motivišem, da ću naći rešenje, crne misli su me opsedale, paralisale, nisam videla izlaz.

Sada razumem da je i suprug bio uplašen novonastalom situacijom, ali u tom trenutku njegova panika je samo doprinela da se osećam bezvredno, da sam neuspešna, da sumnjam u sebe.

U vreme pandemije teže je pronaći posao, a svaki oglas na kojem su me odbili je samo bio stepenik bliže ka ponoru mog mentalnog zdravlja. Gasila sam se. Zapuštala sam kućevne poslove, parališući strah mi nije dozvoljavao da reagujem.

I tada moja okolina nije prepoznala problem već sam „bila razmažena, sedim kući, plačem i teško mi je da odradim i najnormalnije poslove“. 

Ni sama ne znam koliko je to trajalo dok nisam počela da tražim izlaz, kako da novo jutro ne dočekam sa sve težim osećajem u plućima. Počela sam da razmišljam o tome kako da se odmorim, kako da pobegnem od svega… 

Poslednji trzaj moje svesti je da bi možda trebala da popričam sa nekim, možda ne moram da se osećam ovako…

Lečenje depresije – moje iskustvo

Bilo me je sramota od lekara opšte prakse, nisam bila ni svesna da sam smršala, da su mi oči upale i bez sjaja, da je odmah prepoznao da imam psihički problem. Jedva sam prevalila preko usana da se ne osećam dobro i to je bio prvi korak za lečenje depresije!

Sama, po uputu sam otišla kod psihijatra i očekivala podsmeh ili ludačku košulju, a dobila sam razumevanje i reči „biće sve u redu, pomoći ćemo vam, bolujete od depresije“.

Antidepresivi su mi odmah pomogli, tek tada je moja porodica videla da razliku u ponašanju, više energije i ponovni optimizam. 

Morala sam dolaziti u redovne posete psihijatru koji me je naučio kako da prepoznam depresiju i da reagujem na vreme.

Lečenje depresije je podrazumevalo da imam neku prostu aktivnost kao što je šetnja, da jedem redovne obroke, da se okružim pozitivnim stvarima… Svaki dan treba da se zapitam „kako se osećam?“. Vratila sam se svojoj porodici jača nego ikad.

Naučila sam da na svaki izazov odgovorim momentalnim traženjem rešenja, a da ne podstičem depresivno stanje. Ovakav stav mi je pomogao kada je lečenje depresije u pitanju.

Depresija je pobeđena, ali…

Lečenje depresije je proces i ceo život me čeka briga o mentalnom zdravlju. Ako budem više brinula o sebi, odvojila vreme i za mentalni predah, ako podelim obaveze i izbegavam negativne osobe moj um će biti jak koliko i telo.

Posao u struci ne radim, ali ne shvatam tragično takvu situaciju. Važno je da svaki dan imam razlog za osmeh, a to je najbolji lek za depresiju.