Teslio

Ova činjenica će verovatno iznenaditi mnoge, ali koncept porođaja carskim rezom, odnosno rezanjem stomaka datira još iz bronzanog doba. Moguće je pak da je ovaj koncept još stariji. Ali, prve dokaze, odnosno crteže sa prikazima grubog carskog reza oruđem koje se koristilo za rezanje kamena pronađen je na kineskim crtežima iz ovog perioda. 

Carski rez kod Rimljana i u srednjem veku

Već su stari Rimljani uvrstili carski rez u medicinske procedure. Zapravo, carski rez kod Rimljana ušao je u i pisani zakon koji je nalagao da ako žena umre prilikom porođaja, njen stomak se mora otvoriti i izvaditi beba. Ipak, preživljavanje beba nije bio glavni razlog za donošenje ovakvog zakona već je on proistekao iz starog rimskog običaja. 

Ipak, oni koji su se iznenadili da carski rez datira iz tako ranog perioda ipak su delimično bili u pravu, jer se do nedatvno, nije smatrao procedurom koja za cilj ima spasavanje majke i bebe. Zapravo, carski rez se nije izvodio sve dok se nije bilo sigurno da majka neće preživeti i predstavljao je poslednji pokušaj da se beba izvuče iz umiruće majke. 

Nažalost, ni stopa preživljavanja beba nije bila mala. Pretpostavlja se da su većinom bebe umirale usled nedostatka kiseonika. 

Poreklo naziva carski rez

Popularna istorija povremeno se poziva na Julija Cezara koji je navodno rođen carskim rezom i govori da je naziv carski rez proistekao u čast njegovog imena. Međutim, istina je da reč carski potiče od latinske reči caesus koja u prevodu znači “rezati”. 

Carski rez od 15. - 20. veka

Kroz napredak medicine i nauke u periodu renesanse, transformiše se i procedura carskog reza pa se tako u 16. veku špojavljuju prvi zapisi o uspešnim carskim rezovima koje su preživeli i majka i dete. U 17. veku detaljni opisi i insrukcije za carski rez pojavljuju se u stručnim medicinskim tekstovima, ali je bez obzira na sve, carski rez i dalje bio opasan, kao i opasan po život, sve do kraja 19. veka.

U drugoj polovini 19. veka, medicina, a naročito oblast hirurgije je dramatično napredovala. Stvar koja je unela revoluciju na polju hirurgije, a i arskog reza, više od bilo koje druge jeste otkriće anestezije. Ne samo što je anestezija doprinela da se majka poštedi od bola koji je u slučaju carskog reza ekstreman, već i od ogromnog šoka koji je bio jedan od vodećih uzroka smrtnih slučajeva carskim rezom.

Nakon anestetika, trebalo je pozabaviti se postoperativnim infekcijama. Napredak u ovom polju postignut je krajem 19. veka, da bi tek u 20. veku moglo da se smatra da je moguće izvesti bezbedno carski rez i da se pažljivije pristupi finim usavršavanjem procedura. 

Carski rez se više nije posmatrao kao očajnička opcija u krajnjoj instanci da bi danas carski rez mogao da se koristi u svakodnevnoj medicinskoj praksi u slučajevima kada je potrebno preventivno rešenje za poboljšanje ishoda za majku i bebu. Ono što se smatra narednim korakom jeste prevencija i smanjivanje rizika da do carskog reza uopšte i dođe (danas se u proseku svaka 3. beba rađa carskim rezom), ali i paralelno usavršavanje procedure za sve slučajeve kada je isti neophodan.