Teslio

Kada sam zalupila vrata kola i užurbanim hodom krenula ka zgradi, povukao me je za ruku.

“Nemoj da odeš sada kad je najteže, ne beži od nas”, viknuo je i sačekao da se vratim.

Kako je samo znao da manipuliše. Nekada sam imala osećaj kao da je svaka njegova rečenica taktički spremna. Osećaj da činim stvari kako je on to želeo. Ne krivim ja njega za moju nesigurnost. Kao što bi rekao Balašević: “Krivi smo mi što smo ih pustili”. Bila sam ta koja mu je ostavljala prostora da izigrava prijatelja do prve moje slabosti. Ta koja nije mogla da na njegovu tužnu facu ode i ostavi ga da se sam bori sa svojim problemima. Nabacio bi mi osećaj krivice kada bi mu se nešto desilo, a ja se istog trena ne pojavim da ga utešim. Smatrala sam da je prijatejstvo nakon duge veze normalna stvar.

Ako smo toliko godina delili dobro i zlo, mogli smo da nastavimo i dalje, sada već kao bivši životni saputnici. Dugo je trebalo da se konačno osobodim tereta naše prošlosti. Dugo je dolazio kada bih počinjala novu vezu. Kao da je imao senzore koji pište na moju sreću i upozoravaju ga da mora da me prekine. Tačno je osećao kada se udaljavam od njega i svim silama se trudio da samo bude tu. Da mi objasni i skloni me sa “lošeg puta”.

To je bio period raskidamo/mirimo se. Meni se činilo kao par nedelja, ali je u stvari potrajalo. On je činio sve da ostanem, ja sam činila gluposti da odem.

Nisam ja njega prestala da volim, samo sam prestala da volim ono što je činilo nas. Zajedno nismo više funkcionisali. Pretvorili smo se u mali klan, ne dajući prostora sopstvenim interesovanjima. Naša ljubav je postala destruktivna, a kao takvi nismo više mogi dalje. Ljubav i zaljubljivanje su najlepši osećaji koji treba da nas pokreću. To se više nije dešavalo. Nisam više mogla da (iz)gubim sebe. Kroz određene periode svog života pronađemo taktiku za svačiju taktiku. Dobre i loše stvari nas uče kako da reagujemo, kako da promišljamo, pa i šta je najbolje uraditi danas, da bismo imali bolje sutra. Moja rutina tog perioda je bila ignorisanje. Nisam ga videla više u svom životu. Nisam mogla, ni htela da ga uklopim, čak su nam i razgovori postali nekako blago-tupavi. On bi ispričao svoje događaje, zatim prelazimo na moj monolog, i to je to. Ignorisanje je majka izdržljivosti.

Vremenom sam naučila da bežim od ljudi koji mi samo crpe energiju. Idem, žurim, ne odgovaram na poruke, ne javljam se na telefone. Teško je, traje, vraća se, ali na kraju uspeš. Prošla vremena sam zatvorila, ne otvaram više ta poglavlja. Iako on mene nikada nije pustio da gradim svet bez njega dok se sama za to nisam izborila, ja njega prepuštam sebi. Nisu sve prave ljubavi tužne, naša je bila srećna, ali onda možda nije bila prava. Okrenula sam se, izvukla svoju ruku iz njegove, zadržala suze i ušla u ulaz. Njegova neambicioznost i moja spontanost su morali da se raziđu. Odavno sam prestala da ga vidim pored sebe, znam da tu više ne pripada.

Wannabemagazine.com