Teslio

Mislila sam kad se slegne prašina, ono kad se povede kolo, digne se ta prašina pa popada po opancima, vi mislite slegla se ali svaki korak je diže sa opanaka, traje to sleganje prašine. A prašina vam je svuda ista, igrali kolo ovde, ili Glamočko nemo na vr’ Glamoča, ili svadbenu igru Šotu nasred Kosova polja, ili u Ujedinjenim nacijama… A kao što znate, kolo kad počne, traje letnji dan do podne, brat bratu, koliko su se nosili Marko Kraljević i Musa Kesadžija, dok svi ne pocrkaju od umora, to jest, dok nas sve b’jela pjena ne popadne, a Jeremića b’jela i krvava.

Mene popadnula ta b’jela pena, kao pripadnicu naroda koji je ratovao na ovim prostorima, pardon, onim prostorima preko Drine i koja nosi balast da pripada koljačkom narodu, neki kad je gledaju lepo vide da joj raste brada.

Ne simpatišem Vuka Jeremića, kao političara, još od onomad, od svakog nastupa tokom kojeg su iz njega izlazile lepo upakovane, politički korektne reči da smo mi, narod, nedovoljno pametni, pardon,  glupi da bismo shvatili ozbiljnu srpsku politiku kojom je isto tako ozbiljno zemlja dovedena dovde gde sada jeste i u stanje u kome jeste, do ničega. Pardon, ni do čega ali je to u Srbiji toliko opipljivo da prkosi gramatici.

O „nesrećnom“ Maršu na Drinu usred UN… Pa najverovatnije da ničega od ovoga ne bi bilo da je lepo rečeno da je to srpski ratni marš i da se odnosi na ratno marširanje u Prvom svetskom ratu a ne da je pacifistička pesma, marš mira, ali ovaj marš svakako nije „nasilnički srpska nacionalistička pesma“. Isto kao što nije Marširala kralja Petra Garda. Ili Nizamski rastanak. Ili Kreće se lađa francuska.

Jer, ova zemlja je ratovala i pre ovog najnesrećnijeg rata. Uglavnom braneći se i čuvajući svoju teritoriju. Ovaj poslednji joj je podmetan da gde god sutra pogledaš bude Srbija, od Horgoša do Dragaša, od Negotina do Virovitice, od Tokija do Milvokija.

Na stranu odlično izvođenje Viva Vox hora, napisala sam na Twitteru, još pre koncerta, da se nesrećni Vuk Jeremić zajebe kako tvitne, najverovatnije u pokušaju da osvoji tviter narod koji se ne osvaja tako lako, mislila sam, pa onda prisustvovah tvitovima – Vuče Jeremiću, giv mi fajv, alal ti vera, svaka ti se dala, care, kralju, kao da je on lično, a capella, osvajao Ban Ki Muna utirući Srbiji put u UN legendu. Nesrećan čovek sa još nesrećnijom politikom koji ima tu, ličnu, sreću da sedi tamo gde sada sedi,  od čega će profitirati on i samo on.

I na stranu i to.

Beše opštenarodni jugoslovenski rat bratskih i pobratimljenih naroda bivše nam domovine izrasle iz crvene krvce istog tog naroda.

Ubijalo se u tom ratu. I klalo. I silovalo. Čula sam da su to radili Srbi, nisam videla. Ali čula sam da su to radili i Hrvati i novonastali Bošnjaci. I te kako. Ni to „i te kako“ nisam videla. I neki su pevali dok su to radili. Neki su, možda, eto, zloupotrebili neku pesmu. Jesu li to samo radili Srbi?

Možete li vi, drugovi Bošnjaci, da se zakunete da niko od vas nije učio Muju kako se kolje ili siluje po mjesecu? Jer, eto, slučajno poznajem ženu kojoj se od straha povraća kad god čuje pesmu Mujo kuje konja po mjesecu. Ako moram da verujem da je neko zloupotrebio Marš na Drinu, moram i njoj.

Ne možete tražiti da Srbi ne pevaju, ne žive, ne postoje, ali kad već moraju da se stalno izvinjavaju i stide zato što je neko nešto u njihovo ime. Ako tražite sve to, morate isto to raditi jer je neko, takođe nešto u vaše ime.  Jer ako su Srbi poprskani tuđom krvlju, vi ste isto toliko, u ratu nema nevinih. Niste nevini, koliko god dobro da radi vaš lobi i koliko god vas podržavao ceo svet zajedno sa još neotkrivenim Marsovcima. Niste nevini koliko god iz Haga samo Srbi izlazili kao zločinci a svi ostali kao heroji.

Naročito ne možete vi koji ste otišli iz svoje zemlje, i neki od vas, koje takođe poznajem, koji su se devedesetih godina pokrštavali onda kada su preko pravoslavne crkve lakše mogli da stignu do nekih od Amerika. Pa se opet pokrštavali, prekrštavali, jatili tamo gde imaju najviše koristi.

Srbe su klali Turci, Bugari, Srbi i svi bratski narodi, pa Srbi opet, kad zasednu, zagrljeni zapevaju i o Fati, i o Muji, i o Sulejmanu, i o Ajši…

A vi, dok sve ovo radite, tamo po Amerikama, strah me je, ne radite ništa drugo do što učite svoju decu mržnji, da jednoga dana krenu da rade ono za šta vi niste imali herca, da se vrate i opet, još jednom, ginu ni za šta. Ništa, što se na ovim prostorima može opipati, ne daj bože. Alahu.

Uz poštovanje svih žrtava bezumlja na ovim prostorima, kako božnjačkih, tako srpskih, tako svih, ja ću i dalje, gde god stanem zviždukati ovu koračnicu, ko god da stoji pored mene.

I dalje će mi se gaditi svako ko je zloupotrebio bilo šta, naročito pesmu, jer moja pamet ne može da shvati da neko može da ubija, kolje, siluje pevajući.

A svi vi koji ne dozvoljavate da se rat na ovim prostorima završi, kako god, pomirenjem, priznavanjem žrtava, priznavanjem poraza, pameti, marš, znate već gde. Sve pevajući, šta god vam padne na pamet.

Mahlat.rs