Teslio

Dugo, što se ne broji danima nego mesecima i po kojom godinom, ja uporno, temeljno i bez namere da odustanem akumuliram negativnu energiju zato što ne umem da gledam svoja posla, odnosno zato što Mađarska nema more, što je Drina kriva, putare opetbogtemazo iznenadio sneg, Beograd u plusu kolabiorao u minusu, sve nešto od čega ne živim a što mi život remeti.

Isto dugo, samo što se ovo broji samo u mesecima, gledam kako hejt na društvenim mrežama postaje nacionalni sport, svako svakoga i u svakoj pozi, zbog bilo čega, nema veze, aj’ da hejtujemo, a sve uglavnom bez pokrića. Ima da budem protiv i kad sam za. O nadmetanju oko uticaja da ne govorim, da su neki toliko energije uneli u nešto drugo,  daleko bi dogurali.

Sve to, uticaj blogo i tviter zraka na sablasne nevene, to jest, ta tragična situacija kad ljudi misle da komuniciraju a u stvari ne komuniciraju, niko nikoga ne sluša, svakome je važno da bude pobednik, u zadnje vreme me prilično odvaja i od bloga i od Tvitera.

Jer, dragi moji, malo mi je dosta svih onih koji govore – ne trči da ne bi pao, željna sam onih koji govore – trči, negde češ svakako stići. A ne moraš ni da trčiš, kreći se, to je važno.

Da li podstičete ili obeshrabrujete

Svakoga dana, kad otvorimo oči, protegnemo se, kreće još jedna avantura sa ljudima oko nas, sa kojima živimo i koje srećemo i imamo dve mogućnosti –  da ih hrabrimo da žive, rade i stvaraju ili da ih sputavamo u sve tri oblasti jer svakako će umreti, radili ne radili isto im je jer para nema, kome da stvaraju, zašto da stvaraju jer, opet, nema para…

Češće nego što hrabrimo, podstičemo, ulivamo nadu, mi obeshrabrujemo, sputavamo, gušimo nadu. Rekla bih da mnogi ne razmišljaju o tome koju odgovornost preuzimaju sputavajući i obeshrabrujući druge sa nemoj, ne vredi, nećeš uspeti, nemoguće je, besmisleno je, kome to treba, šta će ti to, ne umeš ti to, pusti one koji umeju, nije to za tebe…

Odakle hrabrost nekome da drugome oduzima energiju, hrabrost, inspiraciju… Znate, iako ne marim za uticaj na društvenim mrežama, mislim da svi mi, svakodnevno, u komunikaciji, oflajn ili onlajn, utičemo jedni na druge i često nismo svesni toga koliko naši stavovi i ono što izgovorimo mogu biti podsticajni, ohrabrujući ili obeshrabrujući za one kojima smo se obratili.

Zašto ne praštamo uspeh

Zašto jednostavno nekome ne umemo da čestitamo, pohvalimo, već uporno, šta god da je u pitanju, tražimo dlaku u jajetu, o čemu god da se radi, čak i jednom običnom blog postu…  Pohvala tera na još, na više, na bolje, nema tu mnogo mudrosti. I kritika ume da podstakne, ali osnovana kritika, mislite o tome, vi koji idete okolo i kritikujete bez argumenata.

Život je podsticaj

Od kako se rodimo roditelji nas podstiču, da izgovorimo prve reči, napravimo prve korake, nacrtamo prvog Čiča Glišu, naučimo prvu pesmicu, dobijemo prvu peticu, svaki naš uspeh izaziva njihov širok osmeh, hvale nas kod rodbine i prijatelja. Sasvim nesvesno, tako mali, učimo i napredujemo očekujući pohvalu i osmeh. Tako treba da ostane celog života, da naši uspesi i napredovanje izazivaju tuđe pohvale i podsticaj za dalje.

Normalno je, najnormalnije na svetu, da nam je potreban podsticaj i pohvala onih oko nas kao vetar u leđa. Kada to nemamo, mi smo demotivisani mali ljudi koji gube poverenje u druge, u društvo, u same sebe, što je najgore.

To nepodsticanje i obeshrabrivanje srećem svakoga dana. I imam utisak kako sve i mi sa svim tim stojimo…

Zašto je Blogomanija na mene delovala kao injekcija optimizma

Bi Blogomanija. Bejasmo, videsmo i, što se mene tiče, pobedismo. Pošto ste o tome većinu već čuli izneću vam samo svoj utisak.

Bilo nas je mnogo, pojma nemam koliko. Za ta tri dana čula sam samo dobre priče, videla samo osmehe, osećala sam samo dobru energiju. Vukla sam sa sobom, gore dole, laptop, telefon, verujte mi, ta tri dana nisam osetila potrebu da pročitam vesti. Bila sam prožeta pozitivnom energijom koja je vibrirala oko mene, šta će mi vesti.

Tamo mi je neko rekao da će mi večno biti zahvalan što sam mu u jednom trenutku, kada mu je lađa tonula, bila taj vetar u leđa.

Po povratku, dobila sam zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku a onda i poruku od jedne mame koja mi se zahvalila za “sve što činim za njenu ćerku”. Ne činim ništa sem što je podstičem. Nemam koristi. To jest, imam, osećam se fenomenalno, ponosna sam.

I sad se osećam osveženo i drugačije. Bilo mi je toliko potrebno!

Malo li je?!

Organizatorima svaka čast.

Svima koji su bili – hvala vam, vama sa kojima sam pričala i vama koje uopšte nisam upoznala, svi vi ste zaslužni za to što se osećam “zdravije”.

Do sledeće, jelte 

Mahlat.rs