Teslio

Nisam smela da se okrenem. Udahnula sam duboko, otključala vrata zgrade i ušla u mrak. Bez traženja prekidača, samo sam napipala dugme, pozvala lift. Ušla sam u stan. A onda se sve slomilo.

Kad sam te ugledala i pružila ti ruku, jednostavno sam znala… Znala sam da se neće završiti na slučajnom poznanstvu i višesatnom razgovoru. Znala sam da se neće završiti na tome što ćeš me ispratiti do auta i poželeti mi srećan put. Znala sam da ovaj život nije za nas.

Prolazili su dani, a mi smo tonuli sve dublje. Nismo smeli. Došli smo do toga da se ne javljaš mesecima, a ja sam odbijala da prihvatim da je to naš kraj. Možda je bilo lakše da me ne vidiš, ne čuješ; da ne osetiš moje suze. Malo je reći da sam bila besna, povređena, razočarana. Rekla sam ti stvari za koje nisam verovala da će ikada izaći iz mene. Prepiremo se, a ti samo kažeš: „Mala“, i ja zaboravim sve. Bolje da si mi nož u srce zario svaki put, nego što si to izgovorio…

Sve bi bilo lakše da smo se sreli u neko drugo vreme. Sve bi bilo drugačije da ti nemaš nju, a da mene nisi pustio da razmišljam o nama u realnosti i da mi nisi jedne noći rekao: „Mislim da sam ja u ovom trenutku u tebe zaljubljen više nego ti u mene“. Eh, mili moj, kad bi znao… Jesi li zaboravio sve neprospavane noći i iscrpne razgovore? Jesi li zaboravio sve šetnje i lude stvari koje smo radili? Jesi li zaboravio moje osmehe i oči kad god te ugledam? Ja nisam i nikada neću zaboraviti beskrajno duga koračanja beogradskim ulicama, jedan par nasmejanih očiju i šaputanje do beskonačnosti.

Teši me što znam da me nisi lagao čak ni kada me je najviše bolelo. I hoću da znaš da razumem. Razumem i želim da budeš srećan. Isto kao što znam da ne želiš da me mučiš, da ti je najveća radost kad se smejem, a da ti se srce cepa kad me vidiš uplakanu. Puštam te, jer te volim. Puštam te, jer želiš da budem srećna. Puštam te, jer znaš koliko sam zaslužila. Puštam te, jer sam ti zahvalna što si učinio da budem najvoljenija u tvojim rukama.

Odlagali smo konačni susret. Ne zato što nismo mogli da uskladimo obaveze, već zato što smo se bojali. Znali smo da treba da stavimo tačku jednom za sva vremena. Videla sam te prvi put nakon tri meseca. Srce je htelo da iskoči od sreće, zaboravljajući da je ovo možda poslednji susret. Bez reči, zagrlio si me i nisi me puštao. Nisam htela da plačem. Želela sam da zamrznem taj trenutak, da se nikad ne završi. Nismo prestajali da pričamo, kao da je sve u redu i kao da smo najsrećniji par na svetu. Odveo si me na klupu sa koje sa vidi čitav Novi Beograd, a posebna je jer smo tu sedeli prilikom našeg prvog sastanka. Čuvena dramska pauza. Oseća se tenzija u vazduhu. Mi sedimo i ćutimo. Onda si izgovorio sve ono što ja držim u sebi mesecima. Moje suze su ti rekle sve.

- Volim te.

- Znam, mala, znam. Pogrešno je vreme.

Želela sam da ostanem sa tobom čitavu noć, samo da sedimo i ne progovaramo. Ali bilo je besmisleno produžavati agoniju. Dok si me pratio kući, i dok sam ja brojala korake kojih je sa svakim pređenim metrom bilo sve manje, zaustavio si me i poljubio da me je zabolelo.

- Sad idi. I molim te, ne okreći se. Ti si sjajna devojka, zapamti to.

Dok sam hodala, mislila sam da ću se onesvestiti. Tek sada, kad sam između svoja četiri zida, čujem lupanje svog srca, suze i jecaje, koji su poslednji vapaji za tobom. Možda se sretnemo u nekom drugom životu, u nekom drugom svetu. U nekoj boljoj priči sa srećnim krajem.

Wannabemagazine.com