Teslio

Da budem, iskren telefonski poziv i ponuda da idem u Nemačku i Austriju na "BMW test vožnju" me nisu specijalno impresionirali. Jedino mi je malo čudno bilo što se prijatni ženski glas sa druge strane žice zbunio na moje nećkanje:

"Znate ljudi stoje u redu i traže vezu ako mogu ovo da dožive..."

"A do kada mogu da se izjasnim?"

Odavno sam prestao da posećujem sajmove automobila... Čemu da se nerviram i gledam auta koja neću moći da vozim i ženske koje... me ne zanimaju. A i bre omatoreo sam. Bio sam na mnogim mestima, video mnoge stvari, ...

U glavnom, eto, prihvatih. Takav mi karakter. Ipak je to nekoliko dana o tuđem trošku u nekakvoj akciji u bratskoj Njemačkoj i sestrinskoj Austriji. Iskren da budem ni pomislio nisam da bi vožnja mogla da me zainteresuje. Pogotovo što mi taj BMW 118, kao jedan od najmanjih bavasrkih modela, delovao malenim za moje gabarite.

Da ne zaboravim da se pohvalim da sam sačekan na aerodromu u Minhenu sa onom tablom "Mr Jovanovich". Šta ću kad volim. Doleteo sam dan pre početka same radnje, ispoštovan apartmanom u solidnom Kempinski hotelu. Za doručkom ukapiram u kakvoj sam ekipi. Novinari specijalizovani za automobilsku industiju došli su da overe novi model. Bilo je tu tipova iz Turske, Izraela, Egiptta, ... Hrvatske i naravno Džej, mislim ja. A tu je bio i kolega iz "Automagazina" Saša Bursać. Nas dvojica iz Srbije protiv "ostatka sveta" ma šta to značilo.

Plan je bio ovakav. Odlazimo negde, radimo nešto, onda nekako, odlazimo na neko drugo negde da ćemo da ručamo, pa onda idemo za Insbruk. Toliko sam razumeo jednu finu tihu ženu iz BMW-a koja besprekorno priča i engleski i francuski, ali sam ja seo malo dalje a mrzelo me da se raspitujem, Šta je tu je. Idem gde svi idu. Neće mi biti prvi put.



Opelovim luksuznim taksi kombijem smo dovezeni do neke zgrade, od prilike na sat vožnje od hotela, gde smo se našli u čudu. U besprekorno sređenom luksuznom hangaru čekalo nas je dvadesetak raznobojnih BMW vozila. Svi su bili model 118 ali neki sa više ili manje konja, benzin ili dizel, automatik ili ne, ... Odavno nisam prišao potpuno novom autu sa vozačeve strane. Moja prognoza da će mi biti mali je ispala potpuno pogrešna. Znate ja sam onaj krupni ćelavi sa 140 kg mišića i vrlo udobno sam se smestio u 118 a još je, takav mi je utisak, bilo mesta da neko manji sedne iza mene. Auto utegnut, skockan, detalji urađeni do perfekcije. Nakon što su nam podelili osveženje u vidu BMW čokoladica i vode, posedali startovali smo automobile i na uređaju za navođenje tipa GPS odabrali opciju 2 koja nas vodi do insbruka preko brda i jezera, a ne autoputem što bi bilo logičnije.

Odabrali su maršutu kao iz onih auto magazina sa putevima u divljoj netaknutoj prirodi, gde eventualno može srna da ti iskoči pred auto. Prvi pit stop bio na nekom jezeru gde smo imali vožnju brodom i odličan ručak. Nastavak je bio po opciji 3 pravac Salzburg. Tu nam je održana teoretska obuka kako se namešta sedište i kako se drži upravljač, koju sam ja, da budem iskren proveo u sobi uz internet. Ako ne znam da namestim sedište i držim volan neka crknem, bila je moja deviza. Kolege novinari su bili oduševljeni za večerom predavanjem a posebno blokčićima i hemijkama BMW. Prežalio sam notes i olovku, teška srca. 

Veoma spor net me je držao budnim skoro do zore, kada smo u povorci 20 BMW-a otišli u komšiluk do Salzburg ringa. Za neupućene, kakav sam i ja bio dok nisam proguglao trkalište u Salzburgu je staza oko 4.5 km duga sa dva ozbiljna pravca, dve zajebane krivine i dve oštre šikane koaja je idelana za trke motora i automobila. Od 1969 kada je napravljena korišćena je bezbroj puta. BMW je iznajmio "teren" za nas novinare da se malo puva kako je napravio perfektan auto a mi posle da pišemo. Oni i ne znaju da sam ja došao kao bloger i da ću pišem samo ako mi se priča dopada. A ako ne niko ne može da me natera. Priča mi se, kao što vidite baš dopala.

Posle salonske vožnje vrletima bivše Austrougarske došao je na red poligon i obuka. Mojoj radosti nije bilo kraja kada sam ukapirao da ćemo da imamo obuku o proklizavanju... Odnosno o snalaženju kada do njega dođe. Za tu priliku sredstvo za rad nam je bio BMW M1.Naranžast. Prelep. Nemam pojma šta to "M" tačno znači ali je auto nabudžen do jaja. Na pola koraka do trkačkog, kako mi se čini. Kružna staza u prečniku od 25 m, obeležena čunjevima. Svakih nekoliko minuta je prolazio kamion cisterna koji je stazu zalivao i pravi je kišno klizavom. Ideja drila je bila da vozim u krivini i dahemo gasmalo jače dok ne prokliza a onda "obuzdavamo zver" pritiskanjem kvačila i motanjem u kontra smeru. Naravno posle nekoliko minuta prestao sam da pritiskam kvačilo već sam radio ono što sam još kao klinac želeo, skretao u krivini kao policajci u američkim akcionim dilmovima. Glas sa radio stanice je ponavljao:

"Okej Milan, okej... Pritisni kvačilo."

Pravdao sam se da nisam baš "odmah čuo"... I tako sedam osam puta. Radost nije dugo trajala. Rečeno nam je da pritisnemo neko dugme koje, valjda, obuzdava proklizavanje. I neverovatno! Nisam više nikako mogao da zanesem auto. kao da je bio nasađen na šine. Monotona vožnja u krug mi je brzo dosadila. BMW kec zaista ne proklizava osim ako "mu se drugačije ne naredi" i isključi sistem protiv proklizavanja.

Najinteresaniji i najčudniji deo obuke je bio kočenje u krivini. Ono zajebana ali ne baš oštra krivina u koju mi treba da uđemo sa 80 na sat i kad nam se kaže da kočimo. Po mojim saznanjima takvo kočenje "samo ti nalegni na kočnici uz sve snage" u krivini je pogubno. Umesto sa 80 ušao sam u krivinu sa 60. Kočio sam kako sam navikao. Umereno.

"No! No! Pritisni naglo i do kraja kočnicu... Da se uključi sistem.."

"Jahvol!"

Ovoga puta sam ušao sa 80 i rekao sebi neka bude šta bude. Kočenje je bilo kao u video igrici. Dakle ni pomerio se nije auto. Opet kao na šiinama. Iskoristio sam nekoliko sledećih krugova da ulazim sve brže u tu krivinu. Tačka kočenja nije bila na mestu gde su nas u čili već nakon nje. Lični rekord mi ej da sam uleteo sa 120 i ukočio bez problema na bezobraznoj krivini. Opet me je zaprepastio taj neki sistem koji sprečava neželjeno zanošenje auta. 



Došlo je vreme da se oprobamo. Treba da vozimi između čunjeva nekih 300 metara, da se što brže okrenemo, vratimo zaobilazeći čunjeve, i ukočimo u za to predviđenom prostoru. Merili se vreme. Po diskusiji koja se vodila ukapirao sam da moje kolege novinari ovo ne rade prvi put. Počelo je da mi biva nelagodno. Probudio mi se sportski duh i karakter. Šta ako budem poslednji? Ma valjda neću, rekoh sam sebi, gledavši u buckastu kolegenicu sa bliskog istoka. Ako me ona pobedi onda sam stvarno beznadežan slučaj. Odgledao sam prvu dvojicu kolega kada su svojim autim aizvezli stazu i stekao neki utisak šta mi je činiti. Kada je posle njih došao moj red, ispalo je da se probudio sportista u meni i počeo je da me gnječi adrenalin. U momentu sam se orosio po čelu. Koncetrisan kao da se takmičimo na život i smrt, sačekao sam znak i startovao. Gas, oduzmi, skreni, gas, oduzmi, skreni, ... Sve se stopilo u poluhalucinaciju. Kao da sam se celog života samo time bavio. Okret pod ručnom... E jebi ga. Ne proklizava. Uključeno mu ono čudo. Gas, oduzmi, skreni, gas, oduzmi, ... Smanji gas, koči. Bingo! Najbolje vreme. Ostalih par kolega-takmičara sam otpratio sa prikrivenim hejtom. Navijao sam da makar obore čunj, što je minus 5 sekundi. Da ne dužim tu je dve bilo u redu i osvoji sam prvo mesto u našem mini odmeravanju snaga. Kacam rasan.

Po povratku u Srbiju, svega par dana kasnije sam se obreo u BMW salonu u Radničkoj ulici u Beogradu. Eto tako mi došlo. Devojčica koja vodi tviter profil @BMWSrbija me prepoznala i ponudila kafom. Malo kasnije (valjda je poslala SMS-poruke) dođe i direktorka marketinga a i glavni baja. Znaju gde sam bio.

"I?" glasilo je pitanje

"Da budem iskren oduševljen sam... Rešio sam da vam danas povećam pazar. Kupiću nešto..."

Sa balkona sam gledao u pravcu onog X5 mada je tu bio i neki 118. Moji ljubazni domaćini me izokola pitaju šta bih voleo. Ne skidavši pogled sa automobila pokazao sam desno rukom.

"Ovu BMW jaknu... Da me ne bije vetar kad vozim motor." Takav mi je budžet.

I znao sam da ne treba da idem. Sad sam kao pripadnik romske nacionalne manjine nekada zvan ciga, u onom vicu:

"Opet mi se ide na Havaje."

"Pa kad si pa bio?"

"Pa nisam... Ali mi se i juče išlo."

Beleške na margini:

- Na mporvom semaforu i crvenom svetlu mi se ugasio auto... Posle sam ukapirao da ima sistem za štednju goriva.

- Malo ali vredno otkriće za mene. Brisači se samo pale kad je kiša, ako ih tako namestim.

- Sedišta s emrdaju na dugme u svim smerovima, vrlo udobno a ima i grjanje.

- Audio sitem je do jaja.

- Kad naglo ukočiš pale se sva 4 migavca da te neko ne zvekne odpozadi.

- BMW čokoladice su fora do jaja

 

 - A tu si i konobarice naše drage radilice

Autor: Strongman