Teslio

Juče ja postavila pitanje na Twitteru – Koga biste radije ubuduće videli na čelu države – Nikolića ili Tadića? Ako ste nekada čitali kako je Nušić objašnjavao učenje stranih jezika, parafraziram:

Pitanje: Da li volite poeziju?
Odgovor: Ne, ali moja sestra od tetke po babinoj liniji svira flautu;

e, takve sam odgovore dobila.

Nijednog. Smučli su mi se obojica. Odnelo ih mutno Dunavo (figurativno). Potrebno nam je sveže lice (ovo me fasicniralo, ne možete da dovučete nekoga sa ulice, a evo, Jadranka Šešelj je sveže lice, ali šanse su joj ravne mojim a ja se nisam kandidovala), i slično. Elem, trenutno i realno, u ovoj zemlji samo Nikolić i Tadić imaju šanse da postanu predsednici. Ovaj prvi – prvi put, ne znam koji kadar, ovaj drugi ponovo.

 

Doduše, šire se glasine da na ovim predsedničkim izborima Dačić može debelo da nas iznenadi.

Mislim, šta reći, možda smo grešili sa nijansama, ali onda ćemo znati da smo džaba krečili onog 5. oktobra. I od kako to čuh, meni u glavi ovo, što mogu da preživim, realno, čovek lepo peva, a ume i da diriguje dok masa horski peva



i ovo, što ne mogu nikako da preživim.

Pošto Twitter ograničava, aj’ još jednom da pitam, pitanje prosto – ako biste birali samo između Nikoliča i Tadića, koba biste radije videli na čelu države, od sad, pa na dalje, i u budućih četiri godine ako ne bude vanrednih okolnosti pa taj predsednik ne skrati mandat.

Ne morate da mi odgovorite, ali morala sam da pitam.

Radoznalo žensko, šta ćete.

Usput, kad pitam muža da li me voli, ne odgovara mi – niti te volim niti te ne volim, ‘nako, nego mi odgovori – volim te i ne volim te, zavisno od toga kako je raspoložen.