Ljudima nikad nije sve potaman, uvek traže nešto više, bolje i veće. Mislim da ja nemam, niti mogu na bilo šta da se žalim. Mislim da živim život koji nekad možda jeste monoton i ispunjen pitanjem šta da radim u svom malom gradu, ali isto tako mislim da je moj život donekle bezbrižan i ušuškan i da ne postoji ništa što je vredno toga da tu harmoniju narušim. Moj život je ispunjen. Moj život je samo moj. A to je najvažnije.
Zašto sam srećna? Kako sam došla do tog zaključka? Pa, lako! Samo sam malo bolje pogledala oko sebe. Zanemarila površne i nevažne stvari. Prodrla u suštinu. Prvo, živa sam i zdrava. Moji roditelji, prijatelji i drugi dragi ljudi su živi i zdravi. Svi smo tu, zajedno. Drugo, roditelji me vole, podržavaju, omogućavaju mi da se školujem, da oblikujem svoj život onako kako ja želim. Završila sam godinu na fakultetu koji sam sama birala i želela i preda mnom je bilo celo leto za odmaranje i opuštanje. Imam svog preslatkog sestrića koji mi svojom medenošću i nežnošću i umilnim gugutanjem ispunjava srce neopisivom toplinom. Imam svoju najbolju drugaricu koju znam otkad sam postala svesna sebe i koja mi mnogo znači, koju mnogo volim i koja je uvek tu za mene. Imam dečka koji me obožava, koji je dobar prema meni i na koga uvek mogu da se oslonim, jer znam da će doći, da je tu. Evo, čak i pišem, radim ono što volim i što me ispunjava, a još mi i super ide. Znam da nisam pogrešila. Pronašla sam se.
Za sreću je tako malo potrebno. Ali stvarno. Tako je malo, sićušno, ono što nam tera suze radosnice na oči, ono što nam mami osmeh. Tako malo, a tako važno. Ispunjavajuće. Večeri koje provedem sa roditeljima samo gledajući televiziju, smejući se i uživajući u toploj, porodičnoj atmosferi uz miris sveže spremljenih kolača i kiflica. Sati koje provedem sa drugaricom pričajući, pijući kafu, ogovarajući, maštajući. Kako je neprocenljiv onaj bol u stomaku i suze u očima ostale posle polučasovnog smejanja, glupiranja i provaljivanja, ne znajući ni same zbog čega. Nežnost koju osetim kada uzmem sestrića u ruke a on me pogleda onim radoznalim okicama i nasmeje mi se malenim usnama bez zubića. Sigurnost i mir kada me dečko samo jako i dugo grli, a onda tako zagrljeni, veselo čavrljajući, odemo na neku klupicu u parku da jedemo semenke kao najveći klošari. Ali, to je moj mali svet. Nekoliko dragih osoba, nekoliko uličica, omiljenih klupica… Moj mali život i ja, šetajući ruku pod ruku…
Da, srećna sam!
Wannabemagazine.com
