Teslio

Posle teških reči ostaju jedino sećanja. Nada da ćemo nekada oživeti osećaj koji donosi ljubav i pronaći sreću sa nekim. Tome svi težimo. Život je lavirint u kome je svakako bolje lutati u društvu. Trenutno kroz lavirint prolazim sama.

Sve su ovo prividi od ljudi oko mene. Hodam sa osmehom, jer znam da idem dobrim putem. I na dobrom putu ima prepreka, zidova. Ako si slab, sešćeš i plakaćeš ili ćeš se vratiti starim putem, i tako u nedogled. Zid može da se preskoči, sruši ili da mu se nađu vrata. Zato je korisno imati društvo. Neko uvek može da ti drži lopovsku dok preskačeš, da ti pomogne da srušiš zid ili, jednostavno, da te zagrli dok plačeš.

Ako je taj neko, međutim, uzrok vaših suza, vreme je da ode. Ma koliko taj neko mislio da je potreban, ma koliko vi mislili da jeste. Svrha pratioca jeste da te gura kroz život, a ne da te vuče nazad.

Svesna sam težine reči “Odlazi i ne vraćaj se”. To je trenutak kada osetite prazninu u stomaku koju ispunjava osećaj tuge, težak kao kamen.

Sve je u životu veoma prolazno. Od reči koje nestaju sa svakim sledećim udahom, preko osećanja  koja nestaju sa novim pogledima. Bolje je napustiti nekoga u lavirintu, nego lupati glavom o zid. Od kako su krenule njihove svađe, postala je nervoznija i ogorčena. To su primetili čak i oni prividni saputnici koji su tu obično da primete takve stvari.

To više nije bila ona. Njen pratilac joj nije držao lopovsku kada je trebao, jer se zid već duže vreme nalazio ispred nje. On ju je samo gurao, ali u pogrešnom pravcu.

Zavukla je ruku u gotovo zaboravljeni džep farmerki u nadi da će pronaći barem maramicu da obriše suze, a umesto toga našla je ceduljicu.

“Ako se ti ne boriš, niko neće. Otvori vrata.”

Uz tup zvuk koji nastaje kada ključ udari o kamen, pogledala ga je, nasmešila se i pokupila ga.

Neka mesta će zauvek ostati prazna, jer to tako treba da bude. Uvek postoje druga, koja će biti popunjena radošću koju donosi novi dan. Otvorite vrata sveta.

Autor: Wannabemagazine.com