Teslio

                                                      Jazz Singer

„Sjebali su mi život! Komunjare, svinje crvene!!! Znaš, bio sam najbolji džez pevač u Jugoslaviji!“ zajapuren od besa, stojeći za šankom afektivno je govorio Aca Sketmen.

Nadimak je dobio zbog stila kojim je pevao. Korpulentna konobarica snack-bara na ribljoj pijaci prevrtala je očima, u mislima se ljutila na sebe što je popustila pred upornošću ove trojice likova. Kada je u pet časova izjutra došla da otvori bar čekali su je pred vratima vidno pijani i euforični. Napomenula je da joj nije dozvoljeno da usluži pijane goste. Ovom matorom rekla je da prestane sa pevanjem, a visokom mladiću skresala u lice ne samo kako je pijan već i da je drogiran. Insistirali su, njoj odavno poznatom žvakom, da će popiti samo po jednu časicu i otići. Naravno, po nepisanom pravilu zalepili su se za šank i pili već petu turu, svaki put govoreći ‘još samo ovu pa idemo‘. I ono najgore, ovaj matori nije prestajao da izjavljuje svakakve skarednosti na račun socijalističko-samoupravnog sistema što je uvek bilo veoma opasno i stvaralo zabrinutost da može biti pozvana na razgovor kod službi i, ne daj bože, možda izgubi posao. U međuvremenu lokal su ispunili pijačarski nadničari. Oh, kako je taj neugledni i neobrazovani polusvet njoj sad izgledao bezazlen. Navikla da ne pridaje značaj njihovim prostačkim aluzijama na sex, da ne sluša njihove međusobne verbalne obračune, postala je imuna na opor, težak miris njihovih neopranih i večno znojnih tela.

„Na koju foru su te sjebali Aco?“, paleći cigaretu  jednu za drugom upitao je Peđa, visoki mršavi student svetlih nasmejanih očiju, tamnih podočnjaka i zakrvavljenih beonjača.
„Nemaš ti pojma dete. To što vi pankeri pevate bilo je nezamislivo pre trideset godina, turim vas sve na moj mekani i još vam objave album pre nego što naučite da svirate. Ova gospođa je blago usplahirena, ne obaziri se, neće biti ništa. Možeš u kafani pljuvati po komunizmu kol'ko 'oćeš. Bem ti malog Jožu!!! Tih pedesetih su bili zajebani crveni kmeri – pionirčići maleni, kasnije kada je popustio stege  bilo je već kasno za mene. A od kad je ‘crko maršal‘ lože novu paklenu vatru!“.
„Kakvu vatru?“, upita Peđa.
„Kakvu vatru, pitaš kakvu vatru?!?! Jebenu puščanu vatru, eto kakvu!!!“ proderao se Aca.
„Pa, jesam ti rekao da će biti rata!“ dobaci Peđin komšija Žile, novosađanin bez posla, tip sa preduzetničkim ambicijama koji je voleo da preuveličava svoje šmekerske uspehe do apsurda, ali sada je pažljivo pratio Acinu životnu priču.
„Dobro, ok Žile, možda si u pravu.“ odgovori Peđa, „Nego, šta ti se desilo tih godina?“ upita ponovo Acu i naruči još jednu turu šljivovice.
„Dosta je bilo, još ovu i odlazite ili zovem miliciju! Ovo je previše, pustila sam vas u pet da popijete po jedno piće a sad je osam i vi ne prestajete!“, besnela je konobarica.
„Koliko je sati?“ upita je Aca.
„Osam!“ odgovori ona.
„Na moj te nosam!“ uzvrati Aca.
Ha ha ha, prolomi se smeh u baru.
„E pa, nema više pića, još ste drski i bezobrazni! Izlazite iz lokala!“ već je bila na ivici suza.
„Dobro, dobro gospođo sve će biti u redu. Ej ti matori, nemoj više na taj način da razgovaraš sa ovako tolerantnom damom!“, Žile je upotrebio sav svoj šarm da smiri situaciju, spustivši obrve i potajno namignuvši Aci.

„Ma da, pusti ženu i pričaj nam o tvojoj džez karijeri. Hajde budite dobri sipajte nam još po jednu čašicu i odlazimo.“, ubaci se Peđa.
Konobarica je nervozno sipala rakiju u čaše, ispraznila pepeljaru i tresnula je na šank.
„Popijete ovo i razlaz!“ prosiktala je i otišla da usluži novopridošlu ekipu pijačnih radnika.

„Džeeez, džeeez, tu-diii du-bap, bi-biii bap-bap...“ nastavio je Aca. „..u to vreme džez je bio neformalno 'van zakona‘, putovanja u inostranstvo bila su nemoguća, nije bilo stranih gostovanja, retko ko je imao gramofon. A strane gramofonske ploče??? Ejj to je tek bio luksuz! Slušali smo radio stanicu Glas Amerike i emisiju Jazz Hour Vilisa Konovera.“

Pričao je kako je najbolja muzika išla posle ponoći, ali ako si preglasno slušao ili imao neki instrument i pokušavao svirati komšije su te psovale i pretile da će zvati muriju. Narod je podcenjivao vežbanje, smatralo se da je za ne talentovane i vladalo je uverenje kako se pravi talenti rađaju sa znanjem muzike. Interesovanje za džez bila je reakcija njegove ekipe na kulturnu izolovanost i naturanje ideologije u sve pore života. Američka čitaonica u Beogradu imala je aranžmane muzike za igru namenjene američkim školskim orkestrima i samo su najhrabriji odlazili tamo jer je non-sotp bila nadgledana.
„Posećivao sam je sa prijateljima i već smo bili obeleženi kao dekadentni tipovi tu-di-di-bap, tu-dibap tu-dibap, tu-di-di-bap... Odlazio sam na igranke gde se svirao odličan džez. Glavna fora je bila ako si mogao da pozajmiš sako od oca. Nosili smo uske pantalone i male beretke na glavi. Po igrankama 'drugovi na zadatku' sekli su nam uske pantalone i buržujske mašne, a problem je bio i ako si imao duže zapadne sokne umesto kratkih muških čarapa domaće proizvodnje.“

Aca je pričao gnevno , isprekidano sketovanjem, posmatrajući Peđu i Žileta, pitajući se da li ovi klinci išta kapiraju. Te večeri ih je upoznao na danima džeza, svirka nije bila nešto, on je bauljao od stola do stola. U ovom gradu odavno je važio za frika, osobu koju su svi smatrali za klovna, polu-ludaka, i zabavljali se podsmhujući se njegovom pevanju i pričama gledajući da izbegnu direktnu komunikaciju sa njim. Ovaj visoki je pokazao zanimanje za vokalne varijacije koje je izvodio i nije mu smetalo kad je počeo na uvce da mu peva. Procenio je da momak nije iz lovarne familije, ali da ima ukus za istinsku umetnost. Razmišljao je da bi mladiću dobro stajalo kad bi imao više novca,  malo je takvih ljudi sreo u životu a da ih ‘oće para. Šteta, novac je obično u posedu onih kojima ne pristaje. Uostalom na kraju večeri pozvali su ga da sa njima popije koju cugu i šta ga briga, još jedna pijana noć. Sve što ga je čekalo bila je trošna, bedna kuća memljivih zidova i u njoj njegova 'baba', kako je imao običaj da zove svoju skomolalu i čangrizavu suprugu. Nije mu se više dizao na nju, a sex bi bar na neko vreme ublažavao izlive njene histerije. Zato je prošle nedelje kad je bio u Beogradu, na premijeri filma u kojem je igrao epizodnu ulogu kao naturšik i posle projekcije u društvu poznatih ličnosti iz sveta filma i muzike otišao na parti gde se fenomenalno proveo, ušao u sexy-shop i kupio pomagalo – opasač sa plastičnim penisom. Kad je pokazao ženi šta je doneo na poklon izbljuvala je bujicu psovki i omalovažavanja. Poletala je prema njemu i jedna vaza koja je nakon uspešne eskivaže završila udarcem u zid rasuta na komade po prljavom ofucanom tepihu. Ipak još iste večeri 'baba' je smekšala, postala umiljata i poželela da na njoj isproba spravu. Sada je imao rešenje za ovaj problem.

Iz tih razmišljanja trgnu ga Žiletov glas: „I stari, šta bi na kraju sa džez svirkama?“
„Džez singer, džez singer, osećao sam da mogu da budem pravi džez singer!!!“
Nostalgija za džez muzikom povukla je Acu Sketa da nastavi: „..malo ko je umeo da iznese džez doživljaj snažno kao ritmičke udare talasa u obalu, prošarane kricima noćnih ptica, pa postepenim i sve jačim oglašavanjem kreketa žaba do horskog krešenda, a onda utišavanjem do jednoličnog huka vetra isprepletenog raznolikim zloslutnim šumovima grana i lišća u šumi... Ma ne vredi opisivati, išlo mi je! Bio sam opsednut džezom, imao sam bend u kojem sam pevao i nastupao volonterski po igrankama. Bili smo glavne dase!!! Za mnoge sam bio čudak i fanatik. Prezirao sam šund i kič u svemu, posebno u muzici. Posle igranki pravili smo žurke po slobodnim stanovima. U to vreme bilo je izvrsnih muzičara koji su svirali po prijemima i po ambasadama, a koje je vrbovala Udba za ne muzičku saradnju. I oni su se pojavljivali na žurkama, nismo znali ko tačno od njih radi za službu. Tako su prenošeni svi naši razgovori koje bi procenili da su nepodobni za sistem.“
„U Jugoslaviji tog vremena počinje da se razvija ozbiljna muzička produkcija,“ nastavio je Sket svoju ispovest.
„Otvara se više studija za snimanje ploča i organizuju veći koncerti. Nismo imali nikakvu šansu da dobijemo neki ozbiljno plaćen angažman, a vrata studija bila su nam sasvim zatvorena. Ako si želeo da snimiš i objaviš nešto bilo je poželjno da izvodiš prepeve meksičkih songova ili šlagere. Novinski članci iz tog vremena većinom su podsmešljivo i podrugljivo pisali o džezu, a zvezde su nastajale na estradnom nebu lakih nota. Džez bendovi su se raspadali, a  svako ko je i dalje hteo da se bavi muzikom priklanjao se tom trendu i tezgario. Shvatio sam da se moram dočepati Amerike. Samo Amerika me je zanimala!!! Evropski džez je bio mlak, možda i manje snažan nego onaj koji se do tad izvodio kod nas. Iz zemlje se nije moglo izaći, nemoguće je bilo dobiti vizu ako nemaš vezu u ambasadi. Odlučio sam da bežim preko grane, zatim da zatražim azil i nakon toga nastavim put preko bare. Stigao sam do italijanske granice i pokušao da pređem ilegalno. Uhvatili su me i deportovali nazad. Posle pritvora, saslušanja i informativnih razgovora pušten sam na slobodu sa zabranom izdavanja pasoša u narednih 20 godina…“
Nakon ove priče i konobarica se predala, nije više insistirala da napuste kafanu i Žile naruči novu turu za malu ekipu.
„Auu Sket, lud si bio do panja. Ajd uzdravlje!“ reče Peđa, da prekine ovu sentimentalnu i tužnu atmosferu.
„Živeli!“ „Živeli!“ kucnuše se čašama sva trojica i ispiše na eks.
„Koliko smo dužni i oprostite za sve, hvala vam na strpljenju?!!“ obrati se Žile konobarici.
„Sve je u redu…“ pomalo tužno reče žena i ispostavi im račun. Skupili su preostali novac iz džepova, platili i izašli na osunčani pijačni plato uveliko ispunjen ljudima. Išli su ćutke Zmaj Jovinom ulicom prema katedrali. Kada su stigli na Trg Slobode Žile upita Acu u kom pravcu ide. Ispostavilo se da im se putevi razilaze. Taman kada su mladići hteli da se pozdrave sa njim, on ih zamoli za još trenutak da im ispriča bitnu stvar koja se dogodila posle oduzimanja pasoša.
„Ej dosta je za danas, vidimo se neki drugi dan.“ reče Žile.
Bili su jako umorni i želeli da što pre stignu u stanove i bace se na krevete, oči su im se sklapale i osećali su da već tonu u san. Pogledali su se, nisu imali srca da ga tek tako napuste.
„Važi Sket pričaj..“ reče Pedja.
Aca se zagleda u njegove oči. Video je u njima odbleske, živahna svetla lutalice. Vratilo mu se samopouzdanje i on nastavi:
„Tada sam odustao od bavljenja džez muzikom i zaposlio se kao kino-operater. Godine 1956 otišao sam na koncert Modern Jazz Quartet-a koji su svirali u sali beogradskog Doma sindikata bez ikakvog ozvučenja. Na kraju duplog koncerta trija Oskara Pitersona i Ele Ficdžerald sa kvartetom klaviriste Lua Livija, prenosila ga je i televizija, popeo sam se na binu, poljubio Elu i skinuo njene minđuše, ponevši ih za uspomenu. Ela Ficdžerald!!! Kakav je to moćan vokal, kakva savršena tehnika. Niko do danas nije uspeo da peva tako čisto bez jedne greške. Bili Holidej ima lepšu boju glasa, baršunasti najemotivniji bluz na svetu, ipak nema tehniku izvođenja kao Ela.“

Podigao je pogled ka kupoli katedrale i zagledao se u nju. Svi; crni, beli, raznobojni, svi anđeli i demoni Harlema bili su razmešteni po tornjevima, olucima, ornamentima katedrale i na zlatnom krstu. Plesali su, svirali, pevali, ispijali čaše pića iz kojih su penušava isparenja oblikovala najčudnije alhemijske oblake, pušili cigarete i pravili slova i reči od kolutova dima, smejali se i nazdravljali ka njemu pokazujući mu gore, još višlje u nešto… Istegao je vrat i pogledao u tom pravcu. Nestalo je plavetnila neba i belih oblaka, nestalo je i sunce, gledalo ga je njemu dobro poznato drago lice. I više nije bilo ničeg, osim beskrajno duboke tame u zenicama njenih kestenjastihih očiju...
“Ali Bili Holidej, šta su njoj uradile proklete svinje fašističke…“

Peđa i Žile se pogledaše. Aca je plakao grcajući, telo mu se treslo, a suze tekle iz očnih duplji kao da u njima sem suza ničeg drugog i nema..
„Hajde Sketmen smiri se. Hej! Idemo kući pa se vidimo sutra...“

                                                                                                                                      © Ж

http://www.youtube.com/watch?v=cn-urN7uDIs
http://www.youtube.com/watch?v=biNvjeHYGt8