Teslio

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira

Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?

"Već je prošlo tavno veče i nema se ponoć hvata,

Sedi oci, kaludjeri otvorte mi teška vrata.

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,

Klonulo je moje telo, umorne su moje noge.

Al je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,

Da posvetim život rodu,otadžbini i slobodi.

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,

I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.

Otvorte mi časni oci, manastirska teška vrata,

I primite carskog sina ko najmladjeg svoga brata...."

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu

I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,

Sa buktinjom, upaljenom,nastojnik se otac javi.

On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete

I ugleda, čudeći se, bezazleno, boso dete.

Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,

Ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.

Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,

A kroz suze prošaputa: "Primamo te,milo čedo".

Vekovi su prohujali od čudesne one noći,

Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.

Al to dete jošte živi, jer njegova živi slava,

Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin,Sveti Sava.