Teslio

Хај, шта се оно чује из даљине:

Дал су вјетри, дал су вихорови,

Ил шуморе горе јаворове,

Ил са земљом трава разговара,

Ил пjевају на небеси звjeзде?

 

Нит су вјетри, нит су вихорови,

Нит шуморе горе јаворове,

Нит са земљом трава разговара,

Нит пјевају на небеси звjeзде,

Но се служи Света Литургија,

У небесном царству Христовоме.

 

Службу служи Јован Златоусте,

И са њиме три стотин владика,

Све владикe земних мученика,

И три хиљад часних свештеника,

Свештеника Божјих угодника.

Ђаконује ђаконе Стеване,

И са њиме свети Лаврентије.

Свети Павле чита Посланије,

Свети Лука свето Вангелиje.

Крсте држи царе Константине,

А рипиде свети стратилати,

Димитрије и с њим Прокопије,

Георгије и с њим Јевстатије,

И остали многи стратилати.

Огањ носи Огњена Марија,

Тамјан пали Громовник Илија,

свети Врачи помазују миром,

А Крститељ водом покропљава,

Херувими поје Херувику.

А цар славе седи на приjeстолу,

Лицем својим небо осветљава.

С десна му је света Богомајка,

Огрнута звјезданом порфиром.

Свети Сава жетал придржава,

А народа ни броја се не зна,

Више га је но на небу звјезда.

Измјешани свеци с анђелима,

Па се не зна ко је од ког љепши.

 

Кад се света литургија сврши,

Светитељи Христу прилазили,

И пред њиме поклон учинили,

Најпоследњи Светитељу Саво,

И са Савом Срби светитељи.

Свети Саво метаније прави,

Ал се не хте светац да усправи,

Већ остаде на земљи лежећи.

Тад прилази света Богомајка,

Да подигне Светитеља Саву,

Јер јој Саво Хиландар посвјети,

Ал се Саво диже на кољена,

И даље се дићи не хоћаше,

Већ остаде пред Христом клечећи.

 

Благи Христос Саву миловаше,

Од милоште вако му збораше:

"Чедо моје Немањићу Саво,

Што си ми се тако растужио?

Никад тако ти плакао ниси,

Ниси тако плако за Косовом,

Кад је Српско потамњело царство,

Потамњело царство и господство.

Казуј мени, моје чедо драго,

Како стоји сада Србадија,

Како стоји вјера у Србаља?

Јесул Срби кано што су били,

Или су се Саво измјенили,

Поју ли ми многе литургије,

Дижу ли ми многе задужбине,

Кано некад у време Немање,

И сина му Светитеља Саве,

И славнога Милутина краља,

И Стевана милог ми Дечанца,

И Лазара могa мученика,

И Милице славне Љубостињке,

Ангелине мајке Крушедолке,

И осталих цара и књегиња.

Дал се и сад тако Бог поштује,

Дал Србијом свете пјесме брује,

Јеванђеље дал се моје шири,

Српска земља дал тамјаном мири?

Свjетли ли се образ у Србина,

Пред људима и пред анђeлима?

Великаши дал праведно суде,

Богаташи да ли милост дјеле?

Дал сусjеда сусjед оправдава,

Дал нејаког јаки подржава,

Поштује ли млађи старијега?

Дал дјевојке држе дјевојаштво,

Дал попови по светињи живе,

Калуђери дал за народ клече,

И дал греју пештере сузама,

И за народ топлим молитвама?

Да ли народ неђељу светкује,

Дал празником цркву испуњује?

Казуј мени, дични свeтитељу,

Српског рода други спаситељу,

Каква ти је голема невоља,

Те ти рониш сузе низ образе,

Пјесму неба плачем завршаваш?"

Тад говори Светитељу Саво:

"О Господе, велики и силни,

Пред киме се тресу херувими,

Имал ишта теби непознато?

Та ти видиш срце у човјеку,

И познајеш најтајније мисли.

Видиш црва под кором грмовом,

Под каменом гују отровницу,

На дну мора свако зрно пјеска,

Не могу се од тебе сакрити.

Тамних људи тамна безакоња,

Због којих си на крсту висио;

Али твоја љубав све покрива,

Из љубави незнаније јављаш,

Из љубави ти о знаном питаш,

Да ти кажем што ти боље знадеш.