Teslio

На цести Петровачкој избјеглице,

и триста дјеце у колони.

Над цестом круже грабљиве птице,

туђински авиони.

По камењару оснијеженом

челична киша звони...

У снијегу румена Марија,

мамина кћерка једина,

било јој седам година.

 

Три дана Грмеч газила,

и посрнула стотину пута.

Сукнју је имала - ни кратку ни дугу,

а прслук, мален, премален,

а поврх свега кабаница,

бескрајних рукава, широка, жута,

од старог очевог капута.

 

Понекад мала плакала,

некад се опет смијала

и весела била

кад би је мати тјешила:

"Још мало, рођена,

па ћемо видјети Петровац,

а то је варош голема,

ту има ватре и хљеба

и кућа - до самог неба."

 

Радовала се дјевојчица

и ватри, и граду невиђеном,

а сада лежи, сићушна птица,

на цести Петровачкој,

на цести Петровачкој.

 

Очи гледају широм,

ал сјаја у њима нема,

са мртвих усана мале

оптужба тече нијема:

 

"О, страшна птицо, ти си ме убила,

а шта сам крива била!

Седам сам година имала,

ни мрава нисам згазила.

Тако сам мало живјела,

и тако мало видјела,

а свему сам се дивила.

Била сам безбрижни лептир,

а ти ме покоси, птицо,

ти ми угаси зјене,

поломи ручице моје,

од глади отежале,

од зиме укочене."

 

Оптужбу вапије дјете,

стиснутих модрих пести,

у окрвављеном снијегу,

на Петровачкој цести.

"Туђински људи крвави,

кућу су нашу спалили,

дјетинство су ми украли,

и много наших убили.

 

Туђинске птице, челичне немиле,

над планином су нашом летјеле.

 

Смрачи се, рођена горо,

и на све наше путе,

пошаљи синове своје,

пошаљи вукове љуте,

освети моје ноге израњене,

и јутра гладна расплакана,

и руке модре и смрзнуте.

 

Загрми тата, из великог топа,

помлати туђе гадове,

забубњај, брацо, митраљезом,

мртва те сестра зове."

 

Освету вапије дијете,

стиснутих смрзнутих пести,

у крви и снијегу,

на Петровачкој цести...