Teslio

Јесте ли чули за ђакона Авакума?

Одавде је он, са Козаре. У Манастиру Моштаници, код духовника Ђенадија Сувака учио је књиге. Рођен је године 1794., а бејаше сам у мајке. Као момак невиђене љепоте, чувши за устанак у Србији, у својој двадесетој години кренуо је тамо да помогне браћи. Иђаше с мајком и Ђенадијем Суваком, који поведе сина Стојана.

Стигоше они у Србију, у Трнаву, подно планине Бјелице, у манастир Благовештање, код игумана Пајсија Ристовића. Кад букну Хаџи-Проданова буна, године 1814., на Трнаву навалише Турци, заробише игумана Пајсија, а сњим ђакона Авакума и мајку његову и попа Ђенадија са сином Стојаном, па их везане отпратише ка Београду.

Игумана Пајсија одмах набише на колац поред рођеног брата, да их пред Калемегданом обојицу гледа мајка: издисали су на ниском кољу, додирујући земљу ногама и дражећи изгладнеле псе, који су их њушкали, лизали и захватали.

Турци рекоше попу Ђенадију да ће му орпостити живот ако вјеру промјени, а оставиће му и сина Стојана. Видећи да му нема спаса, потурчи се поп Ђенадије и доби име Мула Салија (јадна му мајка). За њим се потурчи и син му Стојан, кога прозваше Реџепом (јадна му мајка).

Али ђакон Авакум одби турску понуду и не хтједе вјеру да промјени. Турци му нариједише да понесе колац на који ће жив бити набијен. Он понесе колац и, док је ходио ка губилишту, поче да пјева, пркосећи Турцима.

Видећи да ће јој јединац у мукама издахнути, Авакумова мајка зајаука, молећи сина да вјеру промјени како би живот спасио.

А син одговори пјесмом:

Мајко моја, на млијеку ти хвала,

Ал не хвала на науци таквој...

Брзо ћеш се обрадовати сину,

Док пред Божје изиђемо лице...

Смрт избавља од свакијех бједа,

Благо томе ко раније умре,

Омање је муке и гријеха.

Носи ђакон Авакум колац на који ће бити набијен, примиче се мјесту своје погибије, гледа Турке и говори им:

 Нема вјере боље од хришћанске!

Срб је Христов, радује се смрти.

Страшни Божји суд и Турке чека,

Па ви чините што вам је драго...

А скоро ће Турци долијати,

Бог је свједок и Његова правда...

Изненађен оваквим држањем сужња на смрт осуђеног, заповједник турске војске нареди џелатима да ђакона Авакума не набијају на колац живог, већ да му прије тога ножем срце прободу, како се на коцу не би мучио: овакав јунак, рече, не треба да се мучи, јер је лијепу смрт заслужио.

(из старих записа)