Teslio

Dvadeset godina. Danas, 27. jula, moj muž i ja slavimo 20-godišnjicu braka. Slavimo? Hmmm. On je negde na severu Evrope a ja u našem domu...

Razmišljam o njemu, o svemu sto smo doživeli i proživeli.

Bilo je puno toga lepog – troje dece - najstarije, eto, zavrsilo srednju, upisalo fakultet. Srednje, još malo pa mala matura, dobra duša koja svakome hoće da pomogne. Najmlađe nas je spojilo, zbližilo, okružilo ljubavlju.

Svašta smo preturili preko glave za tih 20 godina. I lepoga a i onog ne baš toliko. Neke sitnice su nam postale važne a neke krupne stvari bacili smo u fioku u kojoj držimo nevažne sitnice.

Rasli smo i razvijali se. Svako ponaosob i zajedno. Sazrevali smo, starili – kako god  da se kaže, suština je ista. Menjali smo sami sebe i jedno drugo. Svesno a često i ne baš. Neke promene smo želeli a druge su se jednostavno desile. Željene ili ne – bile su tu.  Mi smo morali da im se prilagođavamo.

Neke su nas stvari udaljavale a neke prosto terale da vodimo računa jedno o drugom. Očigledno je više bilo ovih drugih. Ili smo one prve uspeli da preobratimo u druge.

Dok sam bila devojka, misila sam da neke stvari nikada, ni po koju cenu neću moći oprostiti svom partneru. A oprostila sam. Pred  životnim iskušenjima nisu više bile tako važne i strašne. Opraštao je i on meni. I to neke stvari koje ja njemu nikada ne bih oprostila. Ne bih mogla preći preko njih i nastaviti dalje . A on je mogao. Uspeo je.

Posle dvasdeset godina mogu da kažem da čoveka koji ih je proživeo zajedno sa mnom cenim i poštujem mnogo više no na početku našeg braka. Upoznala sam ga, doprla do dubina koje su mi  bile, a i danas su, putokaz da postanem bolji čovek.

I volim ga. Ne onako kao prvih  godina našeg zajedničkog života. Volim ga kao svakodnevicu bez koje ne mogu da živim, kao prošlost koja je ispisala knjigu za budućnost koja nas iščekuje, neizvesna kao jutarnja magala kroz koju se probijaju zraci sunca.

Nije sve bilo idealno u tih 20 godna. Još toliko toga sam jednostavno zaboravila. Verovatno tako i treba. U sedim vlasima razaznajem brigu kojom je  ogrnuo našu porodicu. U borama zabrinutost i sve misli koje su njegovom glavom letele danima i noćima. Ipak, iz njegovih očiju još uvek iščitavam ljubav. Osmeh me razoruža a nežan poljubac...

Idemo dalje – dan po dan. Do sledeće godišnjice. I sledeće...